ORIJENTALISTA - Levovim snovima do Orijenta i islama

Uz boljševike i socijalne revolucionare cvjetale su bezbrojne, manje terorističke organizacije. Obično su kao vodeći princip isticale anarhizam ili neku formu socijalizma, ali su njihova imena svjedočila o suštinski terorističkim idealima

Ponovo vidim trojicu slugu kako trče iza mene dok sam učio jahanje, a četvrtog na konju, naoružanog, s melanholičnim, paćeničkim izrazom, pored mene. Prolaznici bi se zaustavljali i smiješili. Častili su me osmijesima prezira

****************************

Najstarija poznata Levova fotografija je njegov portret u punoj opremi kavkaskog gorštaka: nosi sjajni beli kaput sa redenicima i belu krznenu kapu, dvaput veću od glave, nakrivljenu u stranu; jedna ruka mu počiva na boku dok drugom nehajno drži štap za jahanje. Po svemu sudeći, načinjena je godinu-dve pre božićne zabave iz 1913. Umesto očekivanog samouverenog izraza dečačića u impozantnoj odeći, mladac u odori planinskog ratnika ima obestan, gotovo raspusni izgled. Nije mogao imati više od sedam godina.

Iako odeven kao planinski ratnik, Lev nikada nije napuštao kuću bez pratnje. U dobu između dve revolucije 1905. i 1917. nad imućne porodice u Bakuu nadvila se pretnja kidnapovanja i ucene. Uz boljševike i socijalne revolucionare cvetale su bezbrojne, manje terorističke organizacije. Obično su kao vodeći princip isticale anarhizam ili neku formu socijalizma, ali su njihova imena svedočila o suštinski terorističkim idealima: Smrt za smrt, Liga crvenog fitilja, Teroristi-individualisti, Crni sokoli, Anarhisti-ucenjivači. "Eksproprijacije" i druge forme političkog terora mešale su se na Kavkazu sa tradicionalnim drumskim razbojništvom.

Meta kidnapera

Boljševici su dominirali, ali je bilo mesta i za druge radikalne grupe, npr. za frakciju socijaldemokrata zvanu Teror grada Tiflisa i okolnih predgrađa.

Asadulajevi, prijatelji Nusimbaumovih, bili su meta kidnapera. Banina Asadulajeva seća se kako je njen deda dva puta kidnapovan i pušten posle isplate enormnog otkupa. U Levovom slučaju "naročit način nadgledanja i odgajanja dece" ogledao se u činjenici da nije smeo izlaziti napolje bez gotovo komične pratnje teško naoružanih telohranitelja i negovateljica:

"Ponovo vidim trojicu slugu kako trče iza mene dok sam učio jahanje, a četvrtog na konju, naoružanog, s melanholičnim, paćeničkim izrazom, pored mene. Prolaznici bi se zaustavljali i smešili. Mislio sam da to čine zato što sam im simpatičan pa sam im uzvraćao osmehe. Častili su me osmesima prezira. Kasnije sam saznao da su meštani govorili kako moja dadilja, dostojanstvena Nemica Alisa, trči za konjem držeći ga za rep... Vidim bledunjavog dečaka u veličanstvenoj kavkaskoj odori i osećam prezir gledajući naslednika naftnih miliona...

Bio je to više tragičan no smešan prizor - dete, zatočenik doktora i telohranitelja. Nije mi bilo dozvoljeno ni penjanje kućnim stepenicama, njima me je pažljivo nosio kućni evnuh."

Levovo obrazovanje se oslanjalo na ogromnu kućnu biblioteku, zaostavštinu njegove majke. "Niko nije dirao knjige dok nisam naučio da čitam", prisećao se. "Dobio sam ključeve i čitao šta god sam hteo. Nikome nije bilo dozvoljeno da me uznemirava. Otac je rekao da je to moje nasledstvo i da s njim mogu činiti šta mi je volja". Sećao se sveta sačinjenog od "knjiga, knjiga, knjiga", sveg što mu je od majke ostalo. "Danima sam nepomično sedeo u fotelji čitajući knjige o arapskim bardovima, persijskim mudracima i turskim vitezovima".

Levovo djetinjstvo

Kada mu je bilo dozvoljeno da izlazi, "uvek je birao azijski deo grada", priseća se frau Šulte, "sa yamijama, minaretima, uskim sokacima i niskim kućama." Provodio je sate šetajući se među zidinama starog muslimanskog grada, izukrštanim, vijugavim uličicama, između vrtova sa prastarim bunarima i ogromnim vratima sa srednjovekovnim arapskim natpisima. Sve uličice su vodile ka trošnoj, dopola urušenoj kanovoj palati, oazi mira u sve opasnijem gradu. "Moja ljubav prema staroj, ruševnoj palati postepeno je prerasla u ljubav prema ljudima koji su u njoj rođeni", pisao je Lev. "Oko palate davnašnjih kanova, oko grada, prostirala se pustinja. U dobu od osam godina sedeo sam, lenj i nepomičan, na krovu naše kuće i pisao stihove o pustinji i palati. Obe su za mene postale oličenja mirne, prastare, neme veličine." U Aliju i Nino, Lev oblikuje karakter mladog muslimanskog princa prema sebi, opisujući ga kao poetičnog sanjara koji najveći deo vremena provodi ležeći na krovu roditeljskog doma, gledajući na svodove palata poređanih kraj uzburkanog Kaspijskog mora. Ali, kao i Lev, zazire od modernog dela grada.

Levova mašta bila je njegovo jedno pribežište:

"Sve što sam pročitao, čuo i pomislio pomešalo se u ovim snovima. Video sam široka prostranstva peskovite arapske pustinje, video sam jahače u snežno belim burnusima koji lepršaju na vetru, video sam skupine proroka kako se mole okrenuti Meki i poželeo da se sjedinim sa tim zidom, sa pustinjom, sa nerazumljivim kitnjastim natpisima, sa čitavim islamskim Orijentom, koji je u našem Bakuu ceremonijalno sahranjen uz pobedonosne bubnjeve evropske kulture."

Njegova identifikacija sa islamom i Orijentom začela se ovde, pre navršene desete godine. "Do današnjeg dana nisam shvatio poreklo tog osećanja, niti sam ga uspeo objasniti. Možda sam i njega nasledio od neznanih predaka? Znam da sam tokom detinjstva svake večeri sanjao o arapskim zdanjima. (I) znam da je to bilo najsnažnije, najvažnije osećanje mog života."

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.