ОРИЈЕНТAЛИСТA - Јеврејска омладина хипици 19. вијека

Успевши се на трон средином педесетих година деветнаестог вијека, цар Aлександар II је ријешио да осавремени земљу од темеља нагоре. Донио је законе о штампи, универзитету, војсци и судству

Студенти одјевени као сељаци или на основу своје романтичне представе напустили су градове и пјешке кренули на село. Као и хипици стотину година касније, планирали су да обрађују земљу, поткивају коње и саде усјеве 

************************ 

Раних деведесетих година осамнаестог века, након обезглављивања француског краља, царица Катарина примењује сопствено, ново тумачење грађанских слобода, покушавајући да задржи револуцију подаље од својих врата: дарује права искључиво племству. Пошто је Русија пошла од система у коме нико изузев цара или царице није располагао правима, ово је сматрано огромним напретком и почетком просвећеног цивилног друштва у Русији. Руски племићи су уживали у новостеченој слободи од бичевања, главарине и насумичног притварања; ниједан племић није могао бити лишен живота, власништва над имовином или титуле без процеса пред поротом састављеном од њему равних поротника. Снабдевени новим, неотуђивим правима племићи су кметове све више почели да третирају као робове. Под Катарином, руски племићи су куповали, продавали и размењивали кметове - употребљавајући их као средство измирења коцкарских дугова или особље бордела - како међусобно тако и на отвореном тржишту, што су европски путници намерници и домаћи аболиционисти поредили са америчким тржницама робова (иако су неки руски племићи, као Пушкин, жучно негодовали због оваквих поређења).

Владавина Aлександра Другог

До 1830. статус руског племића мерио се бројем "душа" које је поседовао. Aли, како су се руски племићи почели сматрати по статусу равним осталој европској елити развили су осећај кривице и стида због застарелог система у коме су друга људска бића држали везане за земљу. Aболиционистички предлози су готово увек садржали и део којим се предвиђала продаја мањих парцела ослобођеним кметовима или подела удела у производњи након ослобођења. Кметови нису сматрали да племићи имају право да им било шта продају.

Међу кметовима је већ постојала форма органског социјализма где је земљом располагала сеоска заједница, мир, која је право на рад расподељивала према величини и потребама домаћинстава. (Неки реформисти, као принц Кропоткин, чувени анархист, засновали су своје идеје на социјализму, идеализујући односе у заједници кметова у поседу својих породица.) Кметови су веровали да ће им цар уз даровање слободе природно признати право и на земљу јер, "Мали Отац" је то морао знати, шта је слобода без земље?

Радило се о потенцијално разорној разлици у тумачењима.

Успевши се на трон средином педесетих година деветнаестог века, цар Aлександар II је решио да осавремени земљу од темеља нагоре. Није се зауставио само на ослобођењу кметова већ је из основа реформисао и друге институције: донео је законе о штампи (укинувши највећи део цензуре), универзитету (укинувши највећи део државне контроле над предавачима и научним мишљењем), војсци (напустио је двадесетпетогодишњи војни рок који је од руских армија направио неку врсту војног кметства) и судству (заменио је тајне, владине судове јавним процесима са поротом). Цар ослободилац је у огромној мери побољшао положај руских Јевреја. У Бакиним мемоарима Паулина Венгероф, рођена у Палама 1833, описује наду која је обузела њу и њену породицу након што је Aлександар II "ослободио шездесет милиона сељака везаности за земљу и Јевреје њихових ланаца". Описала је како је цар отворио врата руских градова, пожелевши добродошлицу генерацији јеврејске омладине "у њеној жељи да се напоји европским образовањем на универзитетима". У овом сјајном периоду интелектуалног процвата Јевреји су узели учешћа у врењу које је обухватило читаву земљу, што је резултирало успоном финих уметности и развојем науке.

Лудо љето 1874. године

Неопходно је васкрснути заборављени оптимизам тих дана - када је први пут искован термин гласност (отвореност) - да би се разумеле пуне размере ужаса који је уследио.

Током Aлександрове владавине, незадовољна деца елитних слојева употребила су новостечене универзитетске слободе придруживши се све насилнијим контракултурним организацијама. Веома популарни аутор тог доба, Тургењев, у свом роману Очеви и синови, генерацији шездесетих дарује најпопуларнију нову реч - "нихилист".

Преломна тачка било је "лудо лето" 1874. када су руски студенти масовно напустили школе у покрету названом "ка народу". Студенти одевени као сељаци или на основу своје романтичне представе о сељацима - мушкарци неуредне дуге косе у радним оделима и црвеним кошуљама, жене кратке косе и у широким белим блузама и црним хаљинама - напустили су градове и пешке кренули на село, носећи вреће са алатом који су једва знали да користе. Као и хипици стотину година касније, планирали су да обрађују земљу, поткивају коње и саде усеве. Студенте је запрепастила сумњичавост с којом је "народ" дочекао њихову необичну појаву, често их пријављујући локалној полицији. Озлојеђени одбацивањем сељака, студенти радикали су се вратили у градове одлучни да систем уздрмају другим средствима ("Идеали Француске револуције, одевени у варварску одежду руског нихилизма, инспирисали су највишу класу санктпетербуршке младежи", писаће Лев.) Основали су народну вољу, самопрокламовану терористичку организацију. 

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.