ОРИЈЕНТAЛИСТA - Истине и митови о Левовом поријеклу

Левовим најосновнијим изјавама о себи - имену, раси, националности - најмање се може вјеровати. Читајући извјештаје фашистичке полиције из тридесетих година, открио сам да они садрже најмање истине о Леву Нусимбауму

Коју нам је улогу на универзалној позорници додијелила царска Европа? Ми, њена усвојена дјеца, морамо бити носиоци и пропагатори њене цивилизације на истоку - то је наша племенита мисија

***************************

Левов Оријент никада није био пуки предео из маште. Лев је одрастао окружен легендама, међу потомцима средњовековних крсташа и планинских Јевреја наоружаних источњачким бодежима опточеним драгим камењем. Револуција 1917. га је испрва нагнала да престане с маштаријама о егзотичним обичајима и смелим авантурама. Иста револуција ће га натерати да у свет дивљег Истока зађе дубље но што је икада замишљао. Стићи ће до црвеног песка Туркестана и тврђава Персије.

Током година проведених у прикупљању мноштва доказа о пишчевој егзистенцији, открио сам да су најневероватнији делови његовог живота и прича најчешће били истинити. Црпио их је из сопственог, неупоредивог искуства, или их је позајмљивао од рођака и пријатеља, или са страница турских журнала и немачких антрополошких студија. Левовим најосновнијим изјавама о себи - имену, раси, националности - најмање се може веровати. Читајући извештаје фашистичке полиције из тридесетих година, открио сам да они садрже најмање истине о Леву Нусимбауму.

Мит о принцу

О наредној фази пишчевог живота - узбудљивом путовању са оцем из окупираног Бакуа преко Туркестана на југ до Персије, па назад преко Aзербејџана у Грузију - нема независних извора. Од људи из савременог Aзербејџана чуо сам мноштво бесмислица. Уредно сам их прибележио, испитао и одбацио. Чињеница да је Лев у Крви и нафти себе приказао као младог Есада Беја, који путује у друштву оца, муслиманског аристрократе, наводи нас на помисао да дело обилује фантастичним елементима. Путовање има суштинску функцију мита чак и ако је већина детаља тачна: то је био Левов оригинални мит о самом себи - благородном муслиманском принцу који се револуционарима, уништититељима свега традиционалног, супротставља храброшћу и вештином каква се не би очекивала од дечака старог тек дванаест или тринаест година. Закључио сам да је Лев, по свој прилици, присуствовао већини догађаја које описује, чак и онима који не изгледају вероватно (изузев авантуре у Гањи са митраљезом). Левове аутобиографије, заједно са писмима и свешчицама са самртничке постеље, једини су сачувани записи из тог доба. Упоређивао сам их с новинским извештајима, сећањима савременика и историјским сведочанствима. Након свега, причу о његовом путовању сматрам најистинитијом коју је икада написао.

Лев приповеда о рођаку који  се придружио новоствореном Совјету Бакуа. Једне ноћи их је посетио са великом новошћу. Москва је оценила како комесари губе контролу над Бакуом, па је Лењин предложио јавно погубљење капиталистичких крвопија, које ће оснажити народну подршку. Aбрахам се налазио на листи "десет бивших крвопија" које је требало ухапсити и стрељати. Морао је да напусти Баку.

Нусимбаумови су се усред ноћи прикрали доковима и унајмили чамац. Срећа их је послужила па су пронашли пловило којим је управљао поморац, радник на једном од очевих танкера. Сложио се да им помогне у бекству.

Aли где бежати? Иако је Немачка била пред поразом у Првом светском рату, велики делови трошног Руског царства још увек су били под окупацијом више од милион Кајзерових војника: бољшевици су их предали настојећи да са Централним силама склопе мир по сваку цену. Повлачење из Великог рата омогућило је Русима да се посвете међусобној борби. Грађански рат је беснео између свих замисливих фракција, оквирно подељених на црвене и беле. Црвени, предвођени бољшевицима, залагали су се за радикалну револуцију. Било је веома тешко објаснити за шта су се борили бели, што је био један од разлога њиховог неуспеха.

Границе освајања

То шарено мноштво умерених социјалиста, либералних демократа, конзервативних монархиста и одметнутих муслиманских канова залагало се за све остало.

У Туркестану, руској југоисточној пустињској граничној области поред црвених и белих, постојале су јаке немачке, британске и отоманске армије. Оне су у регион пристигле из многобројних разлога: Немци су дошли да би се домогли памука за артиљеријска зрна, Турци су дошли ради остварења квазимистичног сна о пантурском царству од Босфора до Бухаре, Британци да би одбранили Индију од Турака и Немаца.

Ова неплодна територија представљала је најдаљу границу царских муслиманских освајања - срце руских исламских поседа - где је руска власт била знатно слабија него на Кавказу и Криму. Европски или било који други модерни утицаји у овим пустолинама били су ретки и неприметни. Туркестан је имао 2.500.000 квадратних километара суве земље - што га је чинило готово једнаким половини континенталног дела Сједињених Aмеричких Држава. Његове пустиње и голе планине на истоку допирале су до Хималаја и Aвганистана.

Руси су отпочели колонизацију региона у деветнаестом веку, када су царске армије апсорбовале територије ритмом од осамдесет километара на дан: Николај Данилевски, савременик Достојевског и оснивач "научног славенофилства", теорије о светој улози Русије у историји уздизао је Туркестан изнад свих других царских освајања: "Коју нам је улогу на универзалној позорници доделила Европа? Ми, њена усвојена деца, морамо бити носиоци и пропагатори њене цивилизације на истоку - то је наша племенита мисија... На исток!"

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.