ORIJENTALISTA - Istine i mitovi o Levovom porijeklu

Levovim najosnovnijim izjavama o sebi - imenu, rasi, nacionalnosti - najmanje se može vjerovati. Čitajući izvještaje fašističke policije iz tridesetih godina, otkrio sam da oni sadrže najmanje istine o Levu Nusimbaumu

Koju nam je ulogu na univerzalnoj pozornici dodijelila carska Evropa? Mi, njena usvojena djeca, moramo biti nosioci i propagatori njene civilizacije na istoku - to je naša plemenita misija

***************************

Levov Orijent nikada nije bio puki predeo iz mašte. Lev je odrastao okružen legendama, među potomcima srednjovekovnih krstaša i planinskih Jevreja naoružanih istočnjačkim bodežima optočenim dragim kamenjem. Revolucija 1917. ga je isprva nagnala da prestane s maštarijama o egzotičnim običajima i smelim avanturama. Ista revolucija će ga naterati da u svet divljeg Istoka zađe dublje no što je ikada zamišljao. Stići će do crvenog peska Turkestana i tvrđava Persije.

Tokom godina provedenih u prikupljanju mnoštva dokaza o piščevoj egzistenciji, otkrio sam da su najneverovatniji delovi njegovog života i priča najčešće bili istiniti. Crpio ih je iz sopstvenog, neuporedivog iskustva, ili ih je pozajmljivao od rođaka i prijatelja, ili sa stranica turskih žurnala i nemačkih antropoloških studija. Levovim najosnovnijim izjavama o sebi - imenu, rasi, nacionalnosti - najmanje se može verovati. Čitajući izveštaje fašističke policije iz tridesetih godina, otkrio sam da oni sadrže najmanje istine o Levu Nusimbaumu.

Mit o princu

O narednoj fazi piščevog života - uzbudljivom putovanju sa ocem iz okupiranog Bakua preko Turkestana na jug do Persije, pa nazad preko Azerbejdžana u Gruziju - nema nezavisnih izvora. Od ljudi iz savremenog Azerbejdžana čuo sam mnoštvo besmislica. Uredno sam ih pribeležio, ispitao i odbacio. Činjenica da je Lev u Krvi i nafti sebe prikazao kao mladog Esada Beja, koji putuje u društvu oca, muslimanskog aristrokrate, navodi nas na pomisao da delo obiluje fantastičnim elementima. Putovanje ima suštinsku funkciju mita čak i ako je većina detalja tačna: to je bio Levov originalni mit o samom sebi - blagorodnom muslimanskom princu koji se revolucionarima, uništititeljima svega tradicionalnog, suprotstavlja hrabrošću i veštinom kakva se ne bi očekivala od dečaka starog tek dvanaest ili trinaest godina. Zaključio sam da je Lev, po svoj prilici, prisustvovao većini događaja koje opisuje, čak i onima koji ne izgledaju verovatno (izuzev avanture u Ganji sa mitraljezom). Levove autobiografije, zajedno sa pismima i sveščicama sa samrtničke postelje, jedini su sačuvani zapisi iz tog doba. Upoređivao sam ih s novinskim izveštajima, sećanjima savremenika i istorijskim svedočanstvima. Nakon svega, priču o njegovom putovanju smatram najistinitijom koju je ikada napisao.

Lev pripoveda o rođaku koji  se pridružio novostvorenom Sovjetu Bakua. Jedne noći ih je posetio sa velikom novošću. Moskva je ocenila kako komesari gube kontrolu nad Bakuom, pa je Lenjin predložio javno pogubljenje kapitalističkih krvopija, koje će osnažiti narodnu podršku. Abraham se nalazio na listi "deset bivših krvopija" koje je trebalo uhapsiti i streljati. Morao je da napusti Baku.

Nusimbaumovi su se usred noći prikrali dokovima i unajmili čamac. Sreća ih je poslužila pa su pronašli plovilo kojim je upravljao pomorac, radnik na jednom od očevih tankera. Složio se da im pomogne u bekstvu.

Ali gde bežati? Iako je Nemačka bila pred porazom u Prvom svetskom ratu, veliki delovi trošnog Ruskog carstva još uvek su bili pod okupacijom više od milion Kajzerovih vojnika: boljševici su ih predali nastojeći da sa Centralnim silama sklope mir po svaku cenu. Povlačenje iz Velikog rata omogućilo je Rusima da se posvete međusobnoj borbi. Građanski rat je besneo između svih zamislivih frakcija, okvirno podeljenih na crvene i bele. Crveni, predvođeni boljševicima, zalagali su se za radikalnu revoluciju. Bilo je veoma teško objasniti za šta su se borili beli, što je bio jedan od razloga njihovog neuspeha.

Granice osvajanja

To šareno mnoštvo umerenih socijalista, liberalnih demokrata, konzervativnih monarhista i odmetnutih muslimanskih kanova zalagalo se za sve ostalo.

U Turkestanu, ruskoj jugoistočnoj pustinjskoj graničnoj oblasti pored crvenih i belih, postojale su jake nemačke, britanske i otomanske armije. One su u region pristigle iz mnogobrojnih razloga: Nemci su došli da bi se domogli pamuka za artiljerijska zrna, Turci su došli radi ostvarenja kvazimističnog sna o panturskom carstvu od Bosfora do Buhare, Britanci da bi odbranili Indiju od Turaka i Nemaca.

Ova neplodna teritorija predstavljala je najdalju granicu carskih muslimanskih osvajanja - srce ruskih islamskih poseda - gde je ruska vlast bila znatno slabija nego na Kavkazu i Krimu. Evropski ili bilo koji drugi moderni uticaji u ovim pustolinama bili su retki i neprimetni. Turkestan je imao 2.500.000 kvadratnih kilometara suve zemlje - što ga je činilo gotovo jednakim polovini kontinentalnog dela Sjedinjenih Američkih Država. Njegove pustinje i gole planine na istoku dopirale su do Himalaja i Avganistana.

Rusi su otpočeli kolonizaciju regiona u devetnaestom veku, kada su carske armije apsorbovale teritorije ritmom od osamdeset kilometara na dan: Nikolaj Danilevski, savremenik Dostojevskog i osnivač "naučnog slavenofilstva", teorije o svetoj ulozi Rusije u istoriji uzdizao je Turkestan iznad svih drugih carskih osvajanja: "Koju nam je ulogu na univerzalnoj pozornici dodelila Evropa? Mi, njena usvojena deca, moramo biti nosioci i propagatori njene civilizacije na istoku - to je naša plemenita misija... Na istok!"

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.