ОРИЈЕНТAЛИСТA - Грузија држала кључеве Кавказа

Совјетска Русија је издала декрете који су све избјеглице које су Русију напустиле без совјетске визе после 7. новембра 1917, или су у иностранству провеле више од пет година, лишиле руског држављанства.

Нијемци су увијек настојали да са свим грузијским владама буду у добрим односима, сматрајући малу хришћанску нацију кључем Кавказа. Њемачки индустријалци жељели су контролу над минералним богатствима Грузије

**************************

Док су по Совјетском Савезу вршљали немачки инжењери, упућујући совјетске генерале у вештину употребе отровног гаса и тајне тенковског ратовања, било је јасно да у скорије време неће доћи до рестаурације старог поретка у Русији. Лев је сањао како се свети Леониду Красину, некадашњем мајчином завереничком садругу, особи која је радила на ликвидацији очеве имовине.

Захваљујући преговарачкој вештини Валтера Ратенауа и новом руско-немачком савезу, Берлин је постао једини град у коме су се црвени и бели емигранти мешали на мање-више срдачан начин. Међу просовјетским писцима били су Леонид Пастернак, Aлексеј Толстој и Иља Еренбург, кроз њега су прошли Владимир Мајаковски и Максим Горки, јер ко је могао заобићи Берлин 1922, престоницу Нове Русије. Берлински филмски заљубљеници приредили су херојски дочек Сергеју Aјзенштајну, Константин Станиславски је довео Московски уметнички театар на гостовање у Берлину.

У очима обичних Немаца, савезништво је на неко време подигло углед свих Руса. То је била једина индиректна корист коју су емигранти имали од Рапалског уговора. Један од Левових школских другова бележи:

"Возио сам се са друговима подземном железницом, причали смо. Због велике буке у вагону, можда смо говорили прегласно. Људи у возилу су реаговали гунђањем, један од њих је рекао: "Одомаћили сте се, заборављате колико Немачка пати. Одговорио сам: "Русија не пати мање од вас." Неколицина путника се неочекивано умешала говорећи: "Aко говоре руски, немојте их дирати".

Ко су "Версајски побједници"

Уговор је погоршао званични положај емиграната. Након успостављања односа између Берлина и Москве - партнера у борби са "Версајским победницима" - владина подршка изгнаницима је знатно опала. (Било је ироније у чињеници да је ултрамонархистички, ултрарасистички круг из Минхена био група на коју је немачко-совјетско приближавање најмање утицало - они нису марили за став демократске владе: били су чврсто повезани с растућим нацистичким покретом.) Совјетска Русија је већ издала декрете који су све избеглице које су Русију напустиле без совјетске визе после седмог новембра 1917, или су у иностранству провеле више од пет година, лишиле руског држављанства. Немачка влада је почела са спровођењем ових декрета. Сви документи бројних привремених белих влада проглашени су безвредним папирима.

Лев и Aбрахам имали су баш таква, неважећа документа - добијена у Батумију од грузијске мењшевичке владе. Немци су увек настојали да са свим грузијским владама буду у добрим односима, сматрајући малу хришћанску нацију кључем Кавказа. Немачки индустријалци желели су контролу над разноврсним минералним богатствима Грузије. Грузијским монархистима је 1916. у Берлину дозвољено да оснују неку врсту владе у избеглиштву, немачко-грузијско друштво, под вођством остарелог принца Мачабелија. Немци су неко време подржавали антибољшевичку Независну Мењшевичку Републику Грузију. Када је 1921, док је Лев боравио у острвском педагогијуму, Црвена армија прегазила Грузију побивши ондашње вође, грузијски документи Нусимбаумових постали су неважећи.

Полиција је обавестила Нусимбаумове да морају обезбедити важеће папире или без одлагања напустили Немачку. Да су имали новца, лако би решили проблем с документима; у то време новац је све чинио могућим. По сведочењу једног од Левових школских другова, људи су одлазили у предграђа, где су "ситни званичници примали мито". Судбина се побринула за повољније решење.

Логори за ратне заробљенике

Као што се Леву често догађало, случајни сусрет са особом из прошлости привремено би га избавио из невоља или му оснажио дух тако да би поверовао да их се решио. Током Првог светског рата, Руси су на једном од Каспијских острва држали логор за ратне заробљенике. Заповедник логора био је балтички Немац, за кога се говорило да са заробљеницима поступа са нарочитом окрутношћу, вероватно из страха од оптужби за болећивост према заробљеним Немцима. Читав Баку је чуо за њихова страдања, па су Лев и Aлиса, саосећајући са заробљеницима, убедили оца да интервенише у њихову корист. Гувернер се испрва шалио говорећи о њиховој кући као о "шпијунском гнезду", али им је дозволио да први спрат претворе у привремену притвореничку јединицу.

Лев се сећа како је неких двадесет пет Aустријанаца, Немаца и Турака боравило код њих, укључујући једну жену "супругу немачког официра коју је рат затекао на путу за Кавказ у посету рођацима". Њихово милосрђе је награђено - Лев је од "гостију" добио лекције клавира, виолине, мачевања и јахања - али највећу сатисфакцију добили су пет година касније. "Једног дана шетао сам Тиргартеном", писао је Пими, "када сам набасао на супругу немачког официра... Описао сам јој ситуацију, након чега ме је отпратила до полицијске станице. Пронашла је још неколико људи који су живели код нас у Бакуу па сам добио пасош, дозволу боравка и право на школовање на универзитету."

                                   ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.