ORIJENTALISTA - Gruzija držala ključeve Kavkaza

Sovjetska Rusija je izdala dekrete koji su sve izbjeglice koje su Rusiju napustile bez sovjetske vize posle 7. novembra 1917, ili su u inostranstvu provele više od pet godina, lišile ruskog državljanstva.

Nijemci su uvijek nastojali da sa svim gruzijskim vladama budu u dobrim odnosima, smatrajući malu hrišćansku naciju ključem Kavkaza. Njemački industrijalci željeli su kontrolu nad mineralnim bogatstvima Gruzije

**************************

Dok su po Sovjetskom Savezu vršljali nemački inženjeri, upućujući sovjetske generale u veštinu upotrebe otrovnog gasa i tajne tenkovskog ratovanja, bilo je jasno da u skorije vreme neće doći do restauracije starog poretka u Rusiji. Lev je sanjao kako se sveti Leonidu Krasinu, nekadašnjem majčinom zavereničkom sadrugu, osobi koja je radila na likvidaciji očeve imovine.

Zahvaljujući pregovaračkoj veštini Valtera Ratenaua i novom rusko-nemačkom savezu, Berlin je postao jedini grad u kome su se crveni i beli emigranti mešali na manje-više srdačan način. Među prosovjetskim piscima bili su Leonid Pasternak, Aleksej Tolstoj i Ilja Erenburg, kroz njega su prošli Vladimir Majakovski i Maksim Gorki, jer ko je mogao zaobići Berlin 1922, prestonicu Nove Rusije. Berlinski filmski zaljubljenici priredili su herojski doček Sergeju Ajzenštajnu, Konstantin Stanislavski je doveo Moskovski umetnički teatar na gostovanje u Berlinu.

U očima običnih Nemaca, savezništvo je na neko vreme podiglo ugled svih Rusa. To je bila jedina indirektna korist koju su emigranti imali od Rapalskog ugovora. Jedan od Levovih školskih drugova beleži:

"Vozio sam se sa drugovima podzemnom železnicom, pričali smo. Zbog velike buke u vagonu, možda smo govorili preglasno. Ljudi u vozilu su reagovali gunđanjem, jedan od njih je rekao: "Odomaćili ste se, zaboravljate koliko Nemačka pati. Odgovorio sam: "Rusija ne pati manje od vas." Nekolicina putnika se neočekivano umešala govoreći: "Ako govore ruski, nemojte ih dirati".

Ko su "Versajski pobjednici"

Ugovor je pogoršao zvanični položaj emigranata. Nakon uspostavljanja odnosa između Berlina i Moskve - partnera u borbi sa "Versajskim pobednicima" - vladina podrška izgnanicima je znatno opala. (Bilo je ironije u činjenici da je ultramonarhistički, ultrarasistički krug iz Minhena bio grupa na koju je nemačko-sovjetsko približavanje najmanje uticalo - oni nisu marili za stav demokratske vlade: bili su čvrsto povezani s rastućim nacističkim pokretom.) Sovjetska Rusija je već izdala dekrete koji su sve izbeglice koje su Rusiju napustile bez sovjetske vize posle sedmog novembra 1917, ili su u inostranstvu provele više od pet godina, lišile ruskog državljanstva. Nemačka vlada je počela sa sprovođenjem ovih dekreta. Svi dokumenti brojnih privremenih belih vlada proglašeni su bezvrednim papirima.

Lev i Abraham imali su baš takva, nevažeća dokumenta - dobijena u Batumiju od gruzijske menjševičke vlade. Nemci su uvek nastojali da sa svim gruzijskim vladama budu u dobrim odnosima, smatrajući malu hrišćansku naciju ključem Kavkaza. Nemački industrijalci želeli su kontrolu nad raznovrsnim mineralnim bogatstvima Gruzije. Gruzijskim monarhistima je 1916. u Berlinu dozvoljeno da osnuju neku vrstu vlade u izbeglištvu, nemačko-gruzijsko društvo, pod vođstvom ostarelog princa Mačabelija. Nemci su neko vreme podržavali antiboljševičku Nezavisnu Menjševičku Republiku Gruziju. Kada je 1921, dok je Lev boravio u ostrvskom pedagogijumu, Crvena armija pregazila Gruziju pobivši ondašnje vođe, gruzijski dokumenti Nusimbaumovih postali su nevažeći.

Policija je obavestila Nusimbaumove da moraju obezbediti važeće papire ili bez odlaganja napustili Nemačku. Da su imali novca, lako bi rešili problem s dokumentima; u to vreme novac je sve činio mogućim. Po svedočenju jednog od Levovih školskih drugova, ljudi su odlazili u predgrađa, gde su "sitni zvaničnici primali mito". Sudbina se pobrinula za povoljnije rešenje.

Logori za ratne zarobljenike

Kao što se Levu često događalo, slučajni susret sa osobom iz prošlosti privremeno bi ga izbavio iz nevolja ili mu osnažio duh tako da bi poverovao da ih se rešio. Tokom Prvog svetskog rata, Rusi su na jednom od Kaspijskih ostrva držali logor za ratne zarobljenike. Zapovednik logora bio je baltički Nemac, za koga se govorilo da sa zarobljenicima postupa sa naročitom okrutnošću, verovatno iz straha od optužbi za bolećivost prema zarobljenim Nemcima. Čitav Baku je čuo za njihova stradanja, pa su Lev i Alisa, saosećajući sa zarobljenicima, ubedili oca da interveniše u njihovu korist. Guverner se isprva šalio govoreći o njihovoj kući kao o "špijunskom gnezdu", ali im je dozvolio da prvi sprat pretvore u privremenu pritvoreničku jedinicu.

Lev se seća kako je nekih dvadeset pet Austrijanaca, Nemaca i Turaka boravilo kod njih, uključujući jednu ženu "suprugu nemačkog oficira koju je rat zatekao na putu za Kavkaz u posetu rođacima". Njihovo milosrđe je nagrađeno - Lev je od "gostiju" dobio lekcije klavira, violine, mačevanja i jahanja - ali najveću satisfakciju dobili su pet godina kasnije. "Jednog dana šetao sam Tirgartenom", pisao je Pimi, "kada sam nabasao na suprugu nemačkog oficira... Opisao sam joj situaciju, nakon čega me je otpratila do policijske stanice. Pronašla je još nekoliko ljudi koji su živeli kod nas u Bakuu pa sam dobio pasoš, dozvolu boravka i pravo na školovanje na univerzitetu."

                                   ( Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.