ОРИЈЕНТAЛИСТA - Епопеја између Европе и Оријента

Нусимбаумови нису пошли копненим путем, већ су се укрцали на брод који је пловио ка италијанској обали Јадрана. Друго по важности одредиште руских избјеглица био је Берлин, па су Нусимбаумови одлучили да ступе на тло Италије, "праве Европе"

Упркос жестоком антисемитизму царске Русије, Лев је одрастао са чудном наклоношћу према идеалној монархији о којој је сањао. Он је, на неки начин, од монархије захтијевао исто оно што савремени Aмериканац захтијева од демократије - да га остави на миру

*****************************

После неколико недеља проведених међу џамијама и ноћним клубовима, Нусимбаумови су поново кренули на пут. Као и други бели емигранти, већина изгнаника из Бакуа сматрала је Константинопољ успутном станицом на путу ка правом одредишту, незваничном главном граду емиграције: Паризу. Руска елита говорила је и читала француски. Француска је била најзначајнији финансијер капиталистичких подухвата у царској Русији. (То је довело до неуобичајеног спектакла у коме је последњи цар, који се јежио на саму помен устава, стајао поред француског председника слушајући Марсељезу). Пре револуције бољшевици су од неугледних четврти Париза начинили свој оперативни штаб. Револуција је значила промену страже - на место црвених који су отишли да заузму власт, дошли су бели.

Неки емигранти, као изгнана царска породица Осман, отишли су на запад Оријент експресом. Банина Aсадулајева сећа се путовања возом које је провела закључана у купеу, у страху од "једног или више мушкараца" из воза који би свладани жудњом могли да је напаствују.

Носталгија за Истоком

Пре но што је стигла до предграђа Париза, стргла је вео - симболично и дословце - отпочевши живот модерне, независне, западне жене. Нусимбаумови нису пошли копненим путем, већ су се укрцали на брод који је пловио ка италијанској обали Јадрана. Друго по важности одредиште руских избеглица био је Берлин, па су Нусимбаумови одлучили да ступе на тло Италије, "праве Европе", где ће мирно размислити о даљем правцу путовања.

Оно што је некада било пријатно туристичко крстарење између Европе и Оријента претворило се у избегличку епопеју гомиле очајника који су настојали да што пре напусте Константинопољ и домогну се Европе. Многи италијански морнари продавали су места у својим кабинама путницима који нису могли себи приуштити редовну карту. Нусимбаумови су успели да добију пристојну кабину.

На пловећем избегличком острву Лева је преплавила носталгија за Истоком који је упознао у Константинопољу. Свим срцем је стао уз султана и његов двор. Султанат и калифат сматрао је великим институцијама, а нешто у џамијама и базарима велике исламске престонице навело га је да осети како је пронашао смисао живота. Док је путовао на Запад, одевен по западњачкој моди, био је све сигурнији да је, независно од спољњег утиска и оног што је писало у грузијском пасошу, унутар себе остао човек Истока, поданик мистериозног ишчезлог царства. Фантазирао је о панисламском духу који ће спасти свет од револуционарних нереда. Сви револуционарни и агресивни политички покрети, у ствари модерна политика уопште, подстицали су у њему гађење и узнемиреност. Тражио је утеху у трајним институцијама, укорењеним у далекој прошлости.

Монархизам, па чак и апсолутизам, чинили су му се јако привлачним. Одрастао је под заосталим, апсолутистичким режимом у коме је цветао привредни динамизам америчког стила. Упркос жестоком антисемитизму царске Русије, Лев је одрастао са чудном наклоношћу према идеалној монархији о којој је сањао. Он је, на неки начин, од монархије захтевао исто оно што савремени Aмериканац захтева од демократије - да га остави на миру.

У срцу је био конзервативац у старом, либералном смислу. Европски Јеврејин је у то доба тешко могао бити конзервативан, јер је уређење пречесто почивало на неком облику тираније и прогона. Aли деци великих царстава у раном двадесетом веку конзервативизам је био све привлачнија перспектива.

Ишчезла царства

Када је Вудро Вилсон 1918. свету представио визију која је подразумевала нестанак империјалних идентитета у корист права нација на "самоопредељење", нације у настанку унутар Отоманског и Хабзбуршког царства скочиле су да искористе понуђену прилику и дохвате једна другу за гушу. Крај царског система у Европи и на Блиском истоку покренуо је низ малих геноцида по читавом континенту. У таквом окружењу немали број Јевреја зажалио је за ишчезлим царствима у којима је живот био релативно миран и сигуран.

Као и Хабзбуршко, најтолерантније од великих царстава уништених Првим светским ратом, Отоманско царство је при крају постало лабава федерација десетина различитих етничких група, принуђених да живе у релативном складу под царским скиптром.

Десетине хришћанских нација није жалило за пропалим царским кућама: знале су тачно шта ће урадити чим задобију контролу над сопственим простором на карти. Јевреји нису знали шта ће их задесити по пропасти монархија, али су наслућивали да их не чека ништа добро. Били су једина етничка група, изузев Цигана, која ниједно парче света није могла прогласити родном грудом. Зато су Јевреји до самог краја подржавали Османе и Хабзбурге, па су многи и након њихове пропасти продужили да носе стег мултинационалног монархизма.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.