ORIJENTALISTA - Epopeja između Evrope i Orijenta

Nusimbaumovi nisu pošli kopnenim putem, već su se ukrcali na brod koji je plovio ka italijanskoj obali Jadrana. Drugo po važnosti odredište ruskih izbjeglica bio je Berlin, pa su Nusimbaumovi odlučili da stupe na tlo Italije, "prave Evrope"

Uprkos žestokom antisemitizmu carske Rusije, Lev je odrastao sa čudnom naklonošću prema idealnoj monarhiji o kojoj je sanjao. On je, na neki način, od monarhije zahtijevao isto ono što savremeni Amerikanac zahtijeva od demokratije - da ga ostavi na miru

*****************************

Posle nekoliko nedelja provedenih među džamijama i noćnim klubovima, Nusimbaumovi su ponovo krenuli na put. Kao i drugi beli emigranti, većina izgnanika iz Bakua smatrala je Konstantinopolj usputnom stanicom na putu ka pravom odredištu, nezvaničnom glavnom gradu emigracije: Parizu. Ruska elita govorila je i čitala francuski. Francuska je bila najznačajniji finansijer kapitalističkih poduhvata u carskoj Rusiji. (To je dovelo do neuobičajenog spektakla u kome je poslednji car, koji se ježio na samu pomen ustava, stajao pored francuskog predsednika slušajući Marseljezu). Pre revolucije boljševici su od neuglednih četvrti Pariza načinili svoj operativni štab. Revolucija je značila promenu straže - na mesto crvenih koji su otišli da zauzmu vlast, došli su beli.

Neki emigranti, kao izgnana carska porodica Osman, otišli su na zapad Orijent ekspresom. Banina Asadulajeva seća se putovanja vozom koje je provela zaključana u kupeu, u strahu od "jednog ili više muškaraca" iz voza koji bi svladani žudnjom mogli da je napastvuju.

Nostalgija za Istokom

Pre no što je stigla do predgrađa Pariza, strgla je veo - simbolično i doslovce - otpočevši život moderne, nezavisne, zapadne žene. Nusimbaumovi nisu pošli kopnenim putem, već su se ukrcali na brod koji je plovio ka italijanskoj obali Jadrana. Drugo po važnosti odredište ruskih izbeglica bio je Berlin, pa su Nusimbaumovi odlučili da stupe na tlo Italije, "prave Evrope", gde će mirno razmisliti o daljem pravcu putovanja.

Ono što je nekada bilo prijatno turističko krstarenje između Evrope i Orijenta pretvorilo se u izbegličku epopeju gomile očajnika koji su nastojali da što pre napuste Konstantinopolj i domognu se Evrope. Mnogi italijanski mornari prodavali su mesta u svojim kabinama putnicima koji nisu mogli sebi priuštiti redovnu kartu. Nusimbaumovi su uspeli da dobiju pristojnu kabinu.

Na plovećem izbegličkom ostrvu Leva je preplavila nostalgija za Istokom koji je upoznao u Konstantinopolju. Svim srcem je stao uz sultana i njegov dvor. Sultanat i kalifat smatrao je velikim institucijama, a nešto u džamijama i bazarima velike islamske prestonice navelo ga je da oseti kako je pronašao smisao života. Dok je putovao na Zapad, odeven po zapadnjačkoj modi, bio je sve sigurniji da je, nezavisno od spoljnjeg utiska i onog što je pisalo u gruzijskom pasošu, unutar sebe ostao čovek Istoka, podanik misterioznog iščezlog carstva. Fantazirao je o panislamskom duhu koji će spasti svet od revolucionarnih nereda. Svi revolucionarni i agresivni politički pokreti, u stvari moderna politika uopšte, podsticali su u njemu gađenje i uznemirenost. Tražio je utehu u trajnim institucijama, ukorenjenim u dalekoj prošlosti.

Monarhizam, pa čak i apsolutizam, činili su mu se jako privlačnim. Odrastao je pod zaostalim, apsolutističkim režimom u kome je cvetao privredni dinamizam američkog stila. Uprkos žestokom antisemitizmu carske Rusije, Lev je odrastao sa čudnom naklonošću prema idealnoj monarhiji o kojoj je sanjao. On je, na neki način, od monarhije zahtevao isto ono što savremeni Amerikanac zahteva od demokratije - da ga ostavi na miru.

U srcu je bio konzervativac u starom, liberalnom smislu. Evropski Jevrejin je u to doba teško mogao biti konzervativan, jer je uređenje prečesto počivalo na nekom obliku tiranije i progona. Ali deci velikih carstava u ranom dvadesetom veku konzervativizam je bio sve privlačnija perspektiva.

Iščezla carstva

Kada je Vudro Vilson 1918. svetu predstavio viziju koja je podrazumevala nestanak imperijalnih identiteta u korist prava nacija na "samoopredeljenje", nacije u nastanku unutar Otomanskog i Habzburškog carstva skočile su da iskoriste ponuđenu priliku i dohvate jedna drugu za gušu. Kraj carskog sistema u Evropi i na Bliskom istoku pokrenuo je niz malih genocida po čitavom kontinentu. U takvom okruženju nemali broj Jevreja zažalio je za iščezlim carstvima u kojima je život bio relativno miran i siguran.

Kao i Habzburško, najtolerantnije od velikih carstava uništenih Prvim svetskim ratom, Otomansko carstvo je pri kraju postalo labava federacija desetina različitih etničkih grupa, prinuđenih da žive u relativnom skladu pod carskim skiptrom.

Desetine hrišćanskih nacija nije žalilo za propalim carskim kućama: znale su tačno šta će uraditi čim zadobiju kontrolu nad sopstvenim prostorom na karti. Jevreji nisu znali šta će ih zadesiti po propasti monarhija, ali su naslućivali da ih ne čeka ništa dobro. Bili su jedina etnička grupa, izuzev Cigana, koja nijedno parče sveta nije mogla proglasiti rodnom grudom. Zato su Jevreji do samog kraja podržavali Osmane i Habzburge, pa su mnogi i nakon njihove propasti produžili da nose steg multinacionalnog monarhizma.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.