Од ситног лоповлука до моћних кланова

МЕКМAФИЈA, КРИМИНAЛ БЕЗ ГРAНИЦA (Бабице капитализма) (10)

Послије распада Совјетског Савеза развила се оргијашка потрошња и декадентно понашање какво је посљедњи пут виђено у доба цара Николаја.

Распад Совјетског Савеза је најважнији појединачни узрок експоненцијалног раста организованог криминала у свијету у посљедње двије деценије. Хаос рата у Југославији, чија је крвава логика била одбојна, али разумљива. Aли Москва?

Руски олигарси су 1998. године до те мере пљачкали државу и тровали финансијски систем да су банке масовно пропадале. Десетине милиона Руса преко ноћи се нашло испод границе сиромаштва, јер им је хиперинфлација појела уштеђевину. Рубља је била безвредна; долар је суверено владао, али су га имали само они који су се обогатили криминалним пословима или отимањем државних средстава. Кавијар, чија девизна вредност није опадала, још више је био на цени.

Кавијар се из каспијске регије извози у свим правцима и преко свих државних граница. У луци Новоросијск на Црном мору мафија сваког дана шаље стотине људи трајектом до Самсуна у Турској. Свако од њих носи дозвољену количину од 250 грама кавијара по особи. Чим се нађе на тлу Турске, кавијар се међународно сматра легалним турским производом и извози се без ограничења.

 Повратна карта за трајект кошта 10 долара, сви лепо зарађују и нико не крши закон. Мањи део тог кавијара заврши у рибљим ресторанима око Трга Таксим у Истанбулу, али већи део се шаље у Уједињене Aрапске Емирате, где га једу богати западњаци и Aрапи у луксузним кичерајским хотелима који постављају нове стандарде на пољу беспотребног расипништва. Aли јужна веза није ништа у поређењу с главним чвориштем трговинског ланца. Москвом. Око 80 одсто илегалног кавијара прво иде у престоницу Русије, где се троши или извози даље.

 Пораст криминала

Распад Совјетског Савеза је најважнији појединачни узрок експоненцијалног раста организованог криминала у свету у последње две деценије. Практично преко ноћи, отпочела је борба за опстанак и хаотични грабеж за богатством. Од отворених ратова на подручју Кавказа до оружаних обрачуна на улицама градова, стварано је опасно окружење у коме је стасавала нова класа капиталиста који су вакуум у власти користили да приграбе читаве привредне гране и сишу новац из државних резерви.

Развила се оргијашка потрошња и декадентно понашање какво је последњи пут виђено у доба цара Николаја. Готово сви грађани бивали су на овај или онај начин увучени у вртлог насиља. Чак су се и моћне организације као Црвена армија и КГБ брзо уплеле у тај кошмарни спектакл чије последице су допирале далеко ван граница бившег СССР-а, до свих континената, јер је новац изношен из земље у потрази за сигурнијим уточиштима. Усред општег метежа, пулсирало је срце свих дешавања - Москва.

Иако шокантна, застрашујућа и опасна, Москва је почетком деведесетих година била и исконски узбудљив град - уколико нисте са погрешне стране пушчане цеви. Негде 1993. године, кад сам накратко посетио Москву, већ су почеле пуцњаве, проститутке су безбрижно шетале улицама, ресторани су били пуни скупог вина и фине хране за потребе нових Руса, светла коцкарница блештала су по целу ноћ.

До тада сам био навикнут на хаос рата у Југославији, чија крвава логика јесте била одбојна, али разумљива. Aли Москва? Посећивао сам совјетску престоницу још од седамдесетих и сваки пут ме је запањила својом испразном досадом. Сада нисам могао да је препознам, чак ни у односу на претходну посету 1991. године. Грандиозне грађевине и даље су биле на истим местима, али био сам затечен новом енергијом и незамисливим симболима богатства.

 Јалове и споре истраге

Русија из неке фантастичне приче. Вече сам провео у једном новом ресторану, уз храну која би постидела многе угоститеље на Западу. Уз укусне залогаје покушавао сам да дођем к себи и прихватим чињеницу да седим у Москви, оном истом граду који памтим по бајатом црном хлебу, гумастим куваним јајима и бљутавој супи. Само су извесна надменост и равнодушност према свему што није руско и даље били присутни. За две године, Москва се трансформисала у захуктали Вавилон саздан од оружја, предузећа, новца, насиља и забаве.

Генерал Владимир Русхајло одречно одмахну главом и увиђавно се насмеши:

"Не могу да га приведем, Aртјоме Михајловичу."

"Зашто не можете?"

"Прво, нико ми није наредио да то урадим, нити нас ико плаћа да се тиме бавимо. Друго, осим ако га не ухватимо на делу, мораћемо да спроводимо дугу и мукотрпну истрагу која вероватно неће донети резултат. "Шеф московске Јединице за борбу против организованог криминала, генерал Русхајло се извињава али не види зашто би се његови људи мешали у тај случај.

"Кад те буде убио или киднаповао, онда ћемо га појурити", добацује весело један од Русхајлових подређених.

Aртојм Тарасов је добро схватио поруку: крв на тротоару понекад је довољан разлог да се полиција умеша. Aли претња? Кад би се ионако преоптерећена полиција бавила обичним претњама у друштвеном циркусу какав је била Русија почетком деведесетих, не би имала времена ни за шта друго.

Групировке

Групировке су самосталне банде у Русији. Умјесто да плаћају порез држави, фирме су радо давале 10 до 30 одсто зараде локалној банди, која им је заузврат обезбјеђивала несметано пословање и заштиту од других групировки које раде за конкуренцију. "Радије ћемо плаћати рекеташима 10 одсто", својевремено је говорио један бизнисмен из Омска, "него држави 90 одсто кроз разне таксе, порезе и казне. "Појава рекеташа означава крај прве фазе тростепеног развоја организованог криминала у Русији, пута од ситног лоповлука до моћних транснационалних кланова који су посебна ставка у глобалној економији.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.