ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Србија ће сама одлучивати о својој судбини

Некада се одлучивало тако да сама Србија буде подијељена на три дијела, да сваки од тих дијелова буде констутивни елеменат федерације и да буду међусобно супротстављени. Велико узнемирење је настало у Хрватској, па и у БиХ, када се Слободан Милошевић појавио на политичкој сцени Србије.

Ставови СAНУ и истицање прогона и егзодуса Срба са Космета у другим југословенским републикама приписивано Србима као такозвани великосрпски национализам

**********************************

Појава Милошевића на политичкој сцени Србије опасно је узнемирила политичке лидере осталих југословенских република. Били су навикли деценијама да о избору српског руководства одлучује Јосип Броз, који је, као што се зна, водио рачуна о лојалности и послушности. После његове смрти у Србији су остали они које је он оставио. Милошевић је био први српски лидер кога није бирао Јосип Броз, али и о коме нису консултована руководства других југословенских република.

Када је покренута расправа у Председништву ЦК СКС о одговорности Драгише Павловића, настале су интервенције из других југословенских република да то никако не треба радити, да Павловића треба свакако заштитити. Та интервенција није била нимало случајна. Драгиша Павловић је у то време био највише експонирани српски политичар који је нападао Српску академију наука и уметности, због садржаја познатог нацрта Меморандума, али и зато што се отворено ставио против самог Милошевића у питању односа према решавању српских проблема на Косову и Метохији.

И једно и друго, и ставови СAНУ и истицање прогона и егзодуса Срба са Космета, у другим југословенским републикама је приписивано Србима као тзв. великосрпски национализам, а Милошевића су сврставали у великосрпске националисте првог реда.

Узнемирени Хрвати

Нарочито велико узнемирење је настало у Хрватској, па и у Босни и Херцеговини, када су Срби у Книнској Крајини, на некој националној манифестацији носили слике Слободана Милошевића који се тек био појавио на политичкој сцени Србије, што му је приписивано као директно мешање у унутрашње ствари Хрватске.

Револти на Милошевићеву појаву и деловање довели су чак до тога да су на једној седници Председништва ЦК СКЈ покушали да га смене са положаја члана тог форума, тајним гласањем о поверењу, али пошто га они нису ни бирали (био је члан по положају као председник ЦК СКС) нису могли ништа да учине. Отворено је говорио да друге републике треба да схвате да ће Србија сама о себи одлучивати, да се о Србији више никада неће одлучивати ван Србије, као што је дуго било и као што им је прешло у навику. Није претерано рећи да је скоро пола века Југославију одржавала чињеница да Србија није одлучивала о себи, или да се о њој одлучивало ван ње.

Одлучивало се тако да сама Србија буде подељена на три дела, да сваки од тих делова буде констутивни елеменат федерације и да буду међусобно супротстављени. Одлучивало се тако да о Уставу Србије одлучују њене покрајине, уместо да о правним актима покрајина последњу реч даје Република. Одлучивало се тако да Србија као испод просечно развијена република (око 80 одсто од југословенског просјека) буде разврстана у групу развијених, која даје а не добија средства за убрзани развој неразвијених итд.

За Слободана Милошевића се може са сигурношћу тврдити да је био политичар који је заступао међунационалну и међурепубличку равноправност у Југославији, као и да је желео Југославију равноправних република и народа.

Међутим, истовремено се може са сигурношћу говорити о томе да је Милошевић осећао дубоку неравноправност Србије и српског народа, и да је у његовој најдубљој замисли и жељи било уклањање тих аномалија. Он је дубоко веровао да би то учврстило Југославију, за коју је Србија била искрено заинтересована, насупрот многим политичарима из других република, који су у равноправности Србије гледали њену супериорност, од које су без икаквог разлога зазирали.

Демократско понашање

Милошевић је имао храбрости да каже шта је шта и да се заложи за промене. Руководства других република вероватно су проценила да им све то не иде у рачун. Док су могла, супротстављала су се вербално, а онда је превладао огољен сепаратизам, коме су деценијама, ако не и вековима тежили, да би се у завршници претворио у насилни.

Почетак политичке каријере Слободана Милошевића и његови највећи успеси везују се за време када је уважавао демократске норме понашања и одлучивања, када је поштовао колективни рад и са другима делио одговорност. Његова победа на Осмој седници ЦК СКС, као и на седници Председништва Партије, која је претходила Осмој седници, не би се могла ни замислити другачије, него како се и догодила, општим, најдемократскијим изјашњавањем скоро свих чланова Централног комитета и демократским јавним гласањем. Свако је могао да говори без временског ограничења и по више пута, свако је имао право на реплике и разјашњења и свако је гласао без ичије директиве, на основу своје савести и уверења. Поменуте су седнице трајале по два дана и две ноћи. Милошевић, као председавајући, никога није прекидао нити је икоме одузимао реч. Имао је и стила и стрпљења да седнице приведе крају на најдемократскији начин. Састав Централног комитета, као и Председништва, био је такав, односи су били такви, да никаква изнудица ни са које стране није била могућа. Демократски поступак је био једини начин. Зато га је Милошевић и испоштовао.

 (Наставиће се)

 (Издавач књиге: Metaphysica, Београд, тел.: +381 11 292 0062, E-mail: metaphysicter@gmail.com) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.