OD GAZIMESTANA DO HAGA - Srbija će sama odlučivati o svojoj sudbini

Nekada se odlučivalo tako da sama Srbija bude podijeljena na tri dijela, da svaki od tih dijelova bude konstutivni elemenat federacije i da budu međusobno suprotstavljeni. Veliko uznemirenje je nastalo u Hrvatskoj, pa i u BiH, kada se Slobodan Milošević pojavio na političkoj sceni Srbije.

Stavovi SANU i isticanje progona i egzodusa Srba sa Kosmeta u drugim jugoslovenskim republikama pripisivano Srbima kao takozvani velikosrpski nacionalizam

**********************************

Pojava Miloševića na političkoj sceni Srbije opasno je uznemirila političke lidere ostalih jugoslovenskih republika. Bili su navikli decenijama da o izboru srpskog rukovodstva odlučuje Josip Broz, koji je, kao što se zna, vodio računa o lojalnosti i poslušnosti. Posle njegove smrti u Srbiji su ostali oni koje je on ostavio. Milošević je bio prvi srpski lider koga nije birao Josip Broz, ali i o kome nisu konsultovana rukovodstva drugih jugoslovenskih republika.

Kada je pokrenuta rasprava u Predsedništvu CK SKS o odgovornosti Dragiše Pavlovića, nastale su intervencije iz drugih jugoslovenskih republika da to nikako ne treba raditi, da Pavlovića treba svakako zaštititi. Ta intervencija nije bila nimalo slučajna. Dragiša Pavlović je u to vreme bio najviše eksponirani srpski političar koji je napadao Srpsku akademiju nauka i umetnosti, zbog sadržaja poznatog nacrta Memoranduma, ali i zato što se otvoreno stavio protiv samog Miloševića u pitanju odnosa prema rešavanju srpskih problema na Kosovu i Metohiji.

I jedno i drugo, i stavovi SANU i isticanje progona i egzodusa Srba sa Kosmeta, u drugim jugoslovenskim republikama je pripisivano Srbima kao tzv. velikosrpski nacionalizam, a Miloševića su svrstavali u velikosrpske nacionaliste prvog reda.

Uznemireni Hrvati

Naročito veliko uznemirenje je nastalo u Hrvatskoj, pa i u Bosni i Hercegovini, kada su Srbi u Kninskoj Krajini, na nekoj nacionalnoj manifestaciji nosili slike Slobodana Miloševića koji se tek bio pojavio na političkoj sceni Srbije, što mu je pripisivano kao direktno mešanje u unutrašnje stvari Hrvatske.

Revolti na Miloševićevu pojavu i delovanje doveli su čak do toga da su na jednoj sednici Predsedništva CK SKJ pokušali da ga smene sa položaja člana tog foruma, tajnim glasanjem o poverenju, ali pošto ga oni nisu ni birali (bio je član po položaju kao predsednik CK SKS) nisu mogli ništa da učine. Otvoreno je govorio da druge republike treba da shvate da će Srbija sama o sebi odlučivati, da se o Srbiji više nikada neće odlučivati van Srbije, kao što je dugo bilo i kao što im je prešlo u naviku. Nije preterano reći da je skoro pola veka Jugoslaviju održavala činjenica da Srbija nije odlučivala o sebi, ili da se o njoj odlučivalo van nje.

Odlučivalo se tako da sama Srbija bude podeljena na tri dela, da svaki od tih delova bude konstutivni elemenat federacije i da budu međusobno suprotstavljeni. Odlučivalo se tako da o Ustavu Srbije odlučuju njene pokrajine, umesto da o pravnim aktima pokrajina poslednju reč daje Republika. Odlučivalo se tako da Srbija kao ispod prosečno razvijena republika (oko 80 odsto od jugoslovenskog prosjeka) bude razvrstana u grupu razvijenih, koja daje a ne dobija sredstva za ubrzani razvoj nerazvijenih itd.

Za Slobodana Miloševića se može sa sigurnošću tvrditi da je bio političar koji je zastupao međunacionalnu i međurepubličku ravnopravnost u Jugoslaviji, kao i da je želeo Jugoslaviju ravnopravnih republika i naroda.

Međutim, istovremeno se može sa sigurnošću govoriti o tome da je Milošević osećao duboku neravnopravnost Srbije i srpskog naroda, i da je u njegovoj najdubljoj zamisli i želji bilo uklanjanje tih anomalija. On je duboko verovao da bi to učvrstilo Jugoslaviju, za koju je Srbija bila iskreno zainteresovana, nasuprot mnogim političarima iz drugih republika, koji su u ravnopravnosti Srbije gledali njenu superiornost, od koje su bez ikakvog razloga zazirali.

Demokratsko ponašanje

Milošević je imao hrabrosti da kaže šta je šta i da se založi za promene. Rukovodstva drugih republika verovatno su procenila da im sve to ne ide u račun. Dok su mogla, suprotstavljala su se verbalno, a onda je prevladao ogoljen separatizam, kome su decenijama, ako ne i vekovima težili, da bi se u završnici pretvorio u nasilni.

Početak političke karijere Slobodana Miloševića i njegovi najveći uspesi vezuju se za vreme kada je uvažavao demokratske norme ponašanja i odlučivanja, kada je poštovao kolektivni rad i sa drugima delio odgovornost. Njegova pobeda na Osmoj sednici CK SKS, kao i na sednici Predsedništva Partije, koja je prethodila Osmoj sednici, ne bi se mogla ni zamisliti drugačije, nego kako se i dogodila, opštim, najdemokratskijim izjašnjavanjem skoro svih članova Centralnog komiteta i demokratskim javnim glasanjem. Svako je mogao da govori bez vremenskog ograničenja i po više puta, svako je imao pravo na replike i razjašnjenja i svako je glasao bez ičije direktive, na osnovu svoje savesti i uverenja. Pomenute su sednice trajale po dva dana i dve noći. Milošević, kao predsedavajući, nikoga nije prekidao niti je ikome oduzimao reč. Imao je i stila i strpljenja da sednice privede kraju na najdemokratskiji način. Sastav Centralnog komiteta, kao i Predsedništva, bio je takav, odnosi su bili takvi, da nikakva iznudica ni sa koje strane nije bila moguća. Demokratski postupak je bio jedini način. Zato ga je Milošević i ispoštovao.

 (Nastaviće se)

 (Izdavač knjige: Metaphysica, Beograd, tel.: +381 11 292 0062, E-mail: metaphysicter@gmail.com) 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.