ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Рат у Југославији изазвале Хрватска и Словенија

У Србији се и овом приликом поновила жалосна традиција ликвидације претходних вођа. Милошевић је избјегао такву судбину док је био на власти, али га је снашла чим је власт изгубио. Испорука Хашком трибуналу н разликује се много од класичне ликвидације.

Ко је тражио растурање државе (Југославије) и ко је изазвао међунационалне сукобе, а ко је обиљежен за кривца. Најодговорнији за изазивање рата су Хрватска и Словенија

******************************************************** 

Од почетка рада Хашког трибунала постојале су озбиљне и засноване сумње у његову објективност и непристрасност. Његове су конкретне акције потврђивале да се ради више о политичком суду него о суду за ратне злочине.

У раду Хашког трибунала преовладавао је некритички прилаз да је за сукобе на просторима претходне Југославије највише крива Србија, односно српски народ, на основу чега је правац истраге и оптужница усмерен према Србима и српским руководиоцима, пре свега. Међутим, историјска је чињеница да су рат на просторима претходне Југославије изазвале Хрватске и Словенија, које су, стварајући паравојне формације, извршиле насилно отцепљење од Југославије, не уважавајући интересе и права српског народа на самоопредељење и да је он грубо и насилно прогнан из својих вековних домова. Историјска је чињеница, такође да су велике силе Запада, пре свега чланице Европске уније и СAД, супротно свим нормама међународних споразума о неповредивости државних граница и о неприхватљивости сецесија, одобриле понашање сецесионистичких република и тиме подстакле међунационалне сукобе који су се претворили у трогодишњи међунационални рат.

Ко је почео рат ?

Ваљда је највећи злочин против човечности – рат, и ваљда је за тај злочин најодговорнији онај који га је изазвао. У пракси Хашког трибунала примењују се други критерији и друга правила. Србија је већ 1992. године кажњена санкцијама што није прихватила захтев западних сила да се Југославија потпуно растури.

Тиме је све речено – и ко је тражио растурање државе и ко је изазвао међунационалне сукобе и ко је обележен за кривца. То се одразило и на понашање Хашког трибунала.

Читава прича је доведена до апсурда када су велике силе Запада, чланице NATO пакта, одлучиле да бомбардују Савезну Републику Југославију, без претходно прибављене одлуке Савета безбедности. A ту одлуку нису прибавиле, јер се Савет безбедности с тим не би сагласио. Тиме су починиле међународни злочин и погазиле све норме међународног права. Aгресији на Југославију претходио је отворени захтев за окупацију, а када то није прихваћено, инсценирани су Рачак и егзодус албанског становништва са Космета као поводи за бомбардовање и насилну окупацију.

Aко икоме треба да се суди за ратни злочин, то би морали бити они који су га починили, пре свега велике силе Запада, које доминирају и у NATO пакту. Међутим, оне сматрају да су толико јаке да могу да фалсификују историју тиме што ће жртву прогласити за кривца.

Њихова је очигледна намера била да се на Хашком трибуналу пресуди да је бомбардовање било изазвано и према томе оправдано, чиме би се махало као "пост фестум" оправдањем званичног судског органа Савета безбедности...

Суђење читавој држави

... Aко Хашки трибунал има доказе о почињеним ратним злочинима за било ког нашег грађанина, нека их ставе на увид нашим судским органима. Никоме злочин неће бити опроштен, а сарадња не би требало да се доводи у питање. Међутим, оптужба по основу руководне одговорности за време рата, када су се дешавали и злочини, није оптужба за ратни злочин, него за руковођење државом. То је суђење држави.

И пре него што је победила на изборима, Демократска опозиција Србије је од великих сила Запада, које су је свесрдно подржавале и помагале, била јасно упозоравана шта ће се од ње тражити када освоји власт. Пре свега и изнад свега сарадња са Хашким трибуналом, а то значи испорука Милошевића и других руководећих функционера оптужених за ратне злочине. Више или мање отворено се условљавала економска помоћ нашој земљи таквом сарадњом. Није изричито речено, али се свакако подразумевало да се смање и елиминишу јавне оптужбе земаља NATO пакта за бомбардовање Југославије, а поготово да се заледи захтев за ратну штету поднет Међународном суду правде у Хагу.

Када је Демократска опозиција Србије дошла на власт и када је очекивала обилну економску помоћ, поменути захтеви су још јаче потенцирани. Евентуално њихово неиспуњавање претило је да актуелна власт неће моћи да се суочи са финансијским проблемима, чије је решавање обећала грађанима. Да би осигурала благонаклоно понашање великих сила Запада у одобравању економске помоћи, српска власт је прво ухапсила Милошевића, наводно за почињена дела у земљи, да би га затим предала Хашком трибуналу и пре него што је истрага о наводним злоупотребама у земљи и завршена.

Без обзира на то колико је Милошевић већ био изгубио углед у народу, овакав поступак, изведен по оспораваној процедури, примљен је од грађана са осећајем да га испоручују за "шаку долара" и да је то испод сваког националног достојанства.

У сваком случају, у Србији се и овом приликом поновила жалосна традиција ликвидације претходних вођа. Милошевић је избегао такву судбину док је био на власти, али га је снашла чим је власт изгубио. Испорука Хашком трибуналу, кад је он у питању, на разликује се много од класичне ликвидације.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.