OD GAZIMESTANA DO HAGA - Rat u Jugoslaviji izazvale Hrvatska i Slovenija

U Srbiji se i ovom prilikom ponovila žalosna tradicija likvidacije prethodnih vođa. Milošević je izbjegao takvu sudbinu dok je bio na vlasti, ali ga je snašla čim je vlast izgubio. Isporuka Haškom tribunalu n razlikuje se mnogo od klasične likvidacije.

Ko je tražio rasturanje države (Jugoslavije) i ko je izazvao međunacionalne sukobe, a ko je obilježen za krivca. Najodgovorniji za izazivanje rata su Hrvatska i Slovenija

******************************************************** 

Od početka rada Haškog tribunala postojale su ozbiljne i zasnovane sumnje u njegovu objektivnost i nepristrasnost. Njegove su konkretne akcije potvrđivale da se radi više o političkom sudu nego o sudu za ratne zločine.

U radu Haškog tribunala preovladavao je nekritički prilaz da je za sukobe na prostorima prethodne Jugoslavije najviše kriva Srbija, odnosno srpski narod, na osnovu čega je pravac istrage i optužnica usmeren prema Srbima i srpskim rukovodiocima, pre svega. Međutim, istorijska je činjenica da su rat na prostorima prethodne Jugoslavije izazvale Hrvatske i Slovenija, koje su, stvarajući paravojne formacije, izvršile nasilno otcepljenje od Jugoslavije, ne uvažavajući interese i prava srpskog naroda na samoopredeljenje i da je on grubo i nasilno prognan iz svojih vekovnih domova. Istorijska je činjenica, takođe da su velike sile Zapada, pre svega članice Evropske unije i SAD, suprotno svim normama međunarodnih sporazuma o nepovredivosti državnih granica i o neprihvatljivosti secesija, odobrile ponašanje secesionističkih republika i time podstakle međunacionalne sukobe koji su se pretvorili u trogodišnji međunacionalni rat.

Ko je počeo rat ?

Valjda je najveći zločin protiv čovečnosti – rat, i valjda je za taj zločin najodgovorniji onaj koji ga je izazvao. U praksi Haškog tribunala primenjuju se drugi kriteriji i druga pravila. Srbija je već 1992. godine kažnjena sankcijama što nije prihvatila zahtev zapadnih sila da se Jugoslavija potpuno rasturi.

Time je sve rečeno – i ko je tražio rasturanje države i ko je izazvao međunacionalne sukobe i ko je obeležen za krivca. To se odrazilo i na ponašanje Haškog tribunala.

Čitava priča je dovedena do apsurda kada su velike sile Zapada, članice NATO pakta, odlučile da bombarduju Saveznu Republiku Jugoslaviju, bez prethodno pribavljene odluke Saveta bezbednosti. A tu odluku nisu pribavile, jer se Savet bezbednosti s tim ne bi saglasio. Time su počinile međunarodni zločin i pogazile sve norme međunarodnog prava. Agresiji na Jugoslaviju prethodio je otvoreni zahtev za okupaciju, a kada to nije prihvaćeno, inscenirani su Račak i egzodus albanskog stanovništva sa Kosmeta kao povodi za bombardovanje i nasilnu okupaciju.

Ako ikome treba da se sudi za ratni zločin, to bi morali biti oni koji su ga počinili, pre svega velike sile Zapada, koje dominiraju i u NATO paktu. Međutim, one smatraju da su toliko jake da mogu da falsifikuju istoriju time što će žrtvu proglasiti za krivca.

Njihova je očigledna namera bila da se na Haškom tribunalu presudi da je bombardovanje bilo izazvano i prema tome opravdano, čime bi se mahalo kao "post festum" opravdanjem zvaničnog sudskog organa Saveta bezbednosti...

Suđenje čitavoj državi

... Ako Haški tribunal ima dokaze o počinjenim ratnim zločinima za bilo kog našeg građanina, neka ih stave na uvid našim sudskim organima. Nikome zločin neće biti oprošten, a saradnja ne bi trebalo da se dovodi u pitanje. Međutim, optužba po osnovu rukovodne odgovornosti za vreme rata, kada su se dešavali i zločini, nije optužba za ratni zločin, nego za rukovođenje državom. To je suđenje državi.

I pre nego što je pobedila na izborima, Demokratska opozicija Srbije je od velikih sila Zapada, koje su je svesrdno podržavale i pomagale, bila jasno upozoravana šta će se od nje tražiti kada osvoji vlast. Pre svega i iznad svega saradnja sa Haškim tribunalom, a to znači isporuka Miloševića i drugih rukovodećih funkcionera optuženih za ratne zločine. Više ili manje otvoreno se uslovljavala ekonomska pomoć našoj zemlji takvom saradnjom. Nije izričito rečeno, ali se svakako podrazumevalo da se smanje i eliminišu javne optužbe zemalja NATO pakta za bombardovanje Jugoslavije, a pogotovo da se zaledi zahtev za ratnu štetu podnet Međunarodnom sudu pravde u Hagu.

Kada je Demokratska opozicija Srbije došla na vlast i kada je očekivala obilnu ekonomsku pomoć, pomenuti zahtevi su još jače potencirani. Eventualno njihovo neispunjavanje pretilo je da aktuelna vlast neće moći da se suoči sa finansijskim problemima, čije je rešavanje obećala građanima. Da bi osigurala blagonaklono ponašanje velikih sila Zapada u odobravanju ekonomske pomoći, srpska vlast je prvo uhapsila Miloševića, navodno za počinjena dela u zemlji, da bi ga zatim predala Haškom tribunalu i pre nego što je istraga o navodnim zloupotrebama u zemlji i završena.

Bez obzira na to koliko je Milošević već bio izgubio ugled u narodu, ovakav postupak, izveden po osporavanoj proceduri, primljen je od građana sa osećajem da ga isporučuju za "šaku dolara" i da je to ispod svakog nacionalnog dostojanstva.

U svakom slučaju, u Srbiji se i ovom prilikom ponovila žalosna tradicija likvidacije prethodnih vođa. Milošević je izbegao takvu sudbinu dok je bio na vlasti, ali ga je snašla čim je vlast izgubio. Isporuka Haškom tribunalu, kad je on u pitanju, na razlikuje se mnogo od klasične likvidacije.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.