ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Насилно освајање српских територија у Хрватској

Југословенска народна армија је доласком трупа ОУН напустила Хрватску, а политичко рјешење је прекраћено насилним освајањем српских територија у Хрватској од стране хрватске војске и прогоном више стотина хиљада Срба.

Сви планови до Дејтонског, који су предложиле СAД, одбијени су, али је за историју важно да се забиљежи да је Милошевић у име Србије прихватио сваки од тих планова, само да се рат заустави. Зашто санкције Републици Српској

****************************************************** 

У свести српског народа још нису избрисани злочини чињени над њим у току Другог светског рата од власти Независне Државе Хрватске.

Нико није пристајао да му се тако нешто наново догоди. Република Србија је морала да стане на страну интереса сопственог народа. Не верујем да би било могуће да било који демократски изабран представник српског народа, који би се у таквој ситуацији нашао на челу Србије, поступи другачије, него што је то чинио Слободан Милошевић.

Покушавао је да се проблем реши новим уставним променама и опстанком заједничке државе, као за Србе најоптималнијим решењем. Када то није успело, борио се да Европа и свет признају сваком народу право на самоопредељење и да проблем треба решити референдумом народа. Европа ни за то није имала разумевања, што је довело до међунационалног сукоба.

 Србија је предложила, што је и усвојено, да се сукоб у Хрватској заустави доласком трупа Уједињених нација, које ће заштитити Србе од хрватске паравојске, док се не пронађе политичко решење под окриљем међународне заједнице.

Прогон Срба из Хрватске 

Југословенска народна армија је доласком трупа ОУН напустила Хрватску, а политичко решење је прекраћено насилним освајањем српских територија у Хрватској од стране хрватске војске и прогоном више стотина хиљада Срба. Догодило се оно од чега су Срби и страховали. Они се нису могли сами војно одбранити, с обзиром на војну и бројчану надмоћ Хрвата, без обзира на материјалну помоћ Србије која је била стална.

Милошевићева политика у односу на проблем Срба из Хрватске није дала резултате, али се мора поставити питање да ли је имао могућност за другачији политички прилаз. Историја ће изучавати грешке, којих је свакако било, и даће коначну оцену његове политике. Aли оно што је сигурно, међунационални сукоб у Хрватској био је последица политике свршеног чина коју је примењивала хрватска власт у насилном процесу остваривања своје независности, одбијајући расправу о било чијим интересима и правима, угрожавајући туђе интересе и туђа права и насилно их узурпирајући, уз свестрану подршку неких европских држава. Када је избио међунационални рат у Босни и Херцеговини после њеног неразумног признања од Европске заједнице, Милошевић је настојао да по сваку цену Србија избегне умешаност у тај конфликт.

Лично је предложио, а Председништво Југославије је прихватило и спровело одлуку да се из Босне и Херцеговине одмах повуку сви грађани Србије и Црне Горе на служби у Југословенској народној армији. За мирно решавање конфликта у Босни и Херцеговини било је од 1992. до 1995. године предлагано шест планова разних међународних личности и институција. Сви планови до Дејтонског, који су предложиле Сједињене Aмеричке Државе, одбијени су, али је за историју важно да се забележи да је Милошевић у име Србије прихватио сваки од тих планова, само да се рат заустави.

Неки од тих предлога нису прихватили Муслимани, неки Хрвати, неки Срби из Босне, увек под нечијим утицајем и патронатом, јер су интереси великих сила били веома присутни. Милошевић је био изузетак. Ваљда и то говори коме је било стало до рата, а коме до мира.

Санкције Републици Српској

Историја је забележила да су према Републици Српској и према њеном руководству после одбијања Венс - Овеновог плана, од стране Србије биле заведене ригорозне санкције и да је Милошевић због тога имао у Србији поприлично неразумевања и политичких губитака.

Јасно је да је рат у Босни и Херцеговини, докле год трајао, био узрок санкција међународне заједнице према Србији и да је Милошевићу било веома стало да се оне што пре укину. С друге стране, Србија је била превише исцрпљена да би могла српском народу преко Дрине дуго да шаље и најелементарнију хуманитарну помоћ, без које он није могао да преживи.

Многи Срби данас тешко разумеју зашто је Милошевић у Дејтону прихватио такорећи све што се од њега захтевало, злуради кажу – и више него што се од њега захтевало. Србија једноставно више није могла без мира и под санкцијама.

За одуговлачење мировног решења у Босни и Херцеговини, као и за стварање услова за међунационални конфликт, не може да не сноси одговорност Међународна заједница, а пре свега велике силе Запада, које су одуговлачиле решење све док NATO пакт није био спреман да дође на Балкан, као да је то, а не мир, био њихов главни циљ и преокупација. Може се са сигурношћу тврдити да су Милошевић и Србија највише заслужни што на територији Словеније није дошло до већих сукоба у фази њеног одвајања од Југославије.

У току распада СФРЈ најгоре је прошао српски народ у целини и Република Србија. Поставља се питање да ли је све могло да буде другачије и повољније за Србију и за српски народ? Наравно да је могло, да је Европска заједница заузела по српски народ и по Србију праведнији и повољнији став или да су сецесионистичке републике прихватиле да се право српског народа решава на бази његовог права на самоопредељење.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.