OD GAZIMESTANA DO HAGA - Nasilno osvajanje srpskih teritorija u Hrvatskoj

Jugoslovenska narodna armija je dolaskom trupa OUN napustila Hrvatsku, a političko rješenje je prekraćeno nasilnim osvajanjem srpskih teritorija u Hrvatskoj od strane hrvatske vojske i progonom više stotina hiljada Srba.

Svi planovi do Dejtonskog, koji su predložile SAD, odbijeni su, ali je za istoriju važno da se zabilježi da je Milošević u ime Srbije prihvatio svaki od tih planova, samo da se rat zaustavi. Zašto sankcije Republici Srpskoj

****************************************************** 

U svesti srpskog naroda još nisu izbrisani zločini činjeni nad njim u toku Drugog svetskog rata od vlasti Nezavisne Države Hrvatske.

Niko nije pristajao da mu se tako nešto nanovo dogodi. Republika Srbija je morala da stane na stranu interesa sopstvenog naroda. Ne verujem da bi bilo moguće da bilo koji demokratski izabran predstavnik srpskog naroda, koji bi se u takvoj situaciji našao na čelu Srbije, postupi drugačije, nego što je to činio Slobodan Milošević.

Pokušavao je da se problem reši novim ustavnim promenama i opstankom zajedničke države, kao za Srbe najoptimalnijim rešenjem. Kada to nije uspelo, borio se da Evropa i svet priznaju svakom narodu pravo na samoopredeljenje i da problem treba rešiti referendumom naroda. Evropa ni za to nije imala razumevanja, što je dovelo do međunacionalnog sukoba.

 Srbija je predložila, što je i usvojeno, da se sukob u Hrvatskoj zaustavi dolaskom trupa Ujedinjenih nacija, koje će zaštititi Srbe od hrvatske paravojske, dok se ne pronađe političko rešenje pod okriljem međunarodne zajednice.

Progon Srba iz Hrvatske 

Jugoslovenska narodna armija je dolaskom trupa OUN napustila Hrvatsku, a političko rešenje je prekraćeno nasilnim osvajanjem srpskih teritorija u Hrvatskoj od strane hrvatske vojske i progonom više stotina hiljada Srba. Dogodilo se ono od čega su Srbi i strahovali. Oni se nisu mogli sami vojno odbraniti, s obzirom na vojnu i brojčanu nadmoć Hrvata, bez obzira na materijalnu pomoć Srbije koja je bila stalna.

Miloševićeva politika u odnosu na problem Srba iz Hrvatske nije dala rezultate, ali se mora postaviti pitanje da li je imao mogućnost za drugačiji politički prilaz. Istorija će izučavati greške, kojih je svakako bilo, i daće konačnu ocenu njegove politike. Ali ono što je sigurno, međunacionalni sukob u Hrvatskoj bio je posledica politike svršenog čina koju je primenjivala hrvatska vlast u nasilnom procesu ostvarivanja svoje nezavisnosti, odbijajući raspravu o bilo čijim interesima i pravima, ugrožavajući tuđe interese i tuđa prava i nasilno ih uzurpirajući, uz svestranu podršku nekih evropskih država. Kada je izbio međunacionalni rat u Bosni i Hercegovini posle njenog nerazumnog priznanja od Evropske zajednice, Milošević je nastojao da po svaku cenu Srbija izbegne umešanost u taj konflikt.

Lično je predložio, a Predsedništvo Jugoslavije je prihvatilo i sprovelo odluku da se iz Bosne i Hercegovine odmah povuku svi građani Srbije i Crne Gore na službi u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Za mirno rešavanje konflikta u Bosni i Hercegovini bilo je od 1992. do 1995. godine predlagano šest planova raznih međunarodnih ličnosti i institucija. Svi planovi do Dejtonskog, koji su predložile Sjedinjene Američke Države, odbijeni su, ali je za istoriju važno da se zabeleži da je Milošević u ime Srbije prihvatio svaki od tih planova, samo da se rat zaustavi.

Neki od tih predloga nisu prihvatili Muslimani, neki Hrvati, neki Srbi iz Bosne, uvek pod nečijim uticajem i patronatom, jer su interesi velikih sila bili veoma prisutni. Milošević je bio izuzetak. Valjda i to govori kome je bilo stalo do rata, a kome do mira.

Sankcije Republici Srpskoj

Istorija je zabeležila da su prema Republici Srpskoj i prema njenom rukovodstvu posle odbijanja Vens - Ovenovog plana, od strane Srbije bile zavedene rigorozne sankcije i da je Milošević zbog toga imao u Srbiji poprilično nerazumevanja i političkih gubitaka.

Jasno je da je rat u Bosni i Hercegovini, dokle god trajao, bio uzrok sankcija međunarodne zajednice prema Srbiji i da je Miloševiću bilo veoma stalo da se one što pre ukinu. S druge strane, Srbija je bila previše iscrpljena da bi mogla srpskom narodu preko Drine dugo da šalje i najelementarniju humanitarnu pomoć, bez koje on nije mogao da preživi.

Mnogi Srbi danas teško razumeju zašto je Milošević u Dejtonu prihvatio takoreći sve što se od njega zahtevalo, zluradi kažu – i više nego što se od njega zahtevalo. Srbija jednostavno više nije mogla bez mira i pod sankcijama.

Za odugovlačenje mirovnog rešenja u Bosni i Hercegovini, kao i za stvaranje uslova za međunacionalni konflikt, ne može da ne snosi odgovornost Međunarodna zajednica, a pre svega velike sile Zapada, koje su odugovlačile rešenje sve dok NATO pakt nije bio spreman da dođe na Balkan, kao da je to, a ne mir, bio njihov glavni cilj i preokupacija. Može se sa sigurnošću tvrditi da su Milošević i Srbija najviše zaslužni što na teritoriji Slovenije nije došlo do većih sukoba u fazi njenog odvajanja od Jugoslavije.

U toku raspada SFRJ najgore je prošao srpski narod u celini i Republika Srbija. Postavlja se pitanje da li je sve moglo da bude drugačije i povoljnije za Srbiju i za srpski narod? Naravno da je moglo, da je Evropska zajednica zauzela po srpski narod i po Srbiju pravedniji i povoljniji stav ili da su secesionističke republike prihvatile da se pravo srpskog naroda rešava na bazi njegovog prava na samoopredeljenje.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.