ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Како зауставити прогон Срба са Космета

Историјска Осма сједница Централног комитета СКС. Ни до данас није разјашњено да ли је Осма сједница била политички обрачун Милошевића и његових противника, заснован на голој борби за власт или је то био стварни сукоб концепција о начину вођења и нарочито спровођења политике.

Шиптари су били разрадили читаву скалу метода притисака на Србе и Црногорце да се исељавају са Косова и Метохије. Угрожавање живота и имовине била је најчешћа појава

**********************************

За Слободана Милошевића Осма седница Централног комитета СКС била је можда најзначајнија у целој његовој каријери. На њој је дефинитивно потврђен његов примат на српској политичкој сцени и бачен у други план читав низ дотадашњих политичара који су дуго година били на челу Србије.

Ни до данас није потпуно разјашњено, нити се аналитичари до краја слажу у томе да ли је Осма седница била политички обрачун Милошевића и његових противника, заснован на голој борби за власт или је то био стварни сукоб концепција о начину вођења и нарочито спровођења политике.

Поражена страна на тој седници и они који су је подржавали били су уверени да је у питању прво, а Милошевићеве присталице да је у питању друго. Они који тврде да је био у питању политички обрачун заборављају да га је започела поражена страна, а не Милошевић.

Политичке прилике у Србији

Читаве деценије осамдесетих, од 1981. када је избила сепаратистичка побуна на Косову, па све до Осме седнице и касније, до уставних промена у Србији 1989. године, основна карактеристика свих политичких догађаја у Југославији, посебно у Србији, била је обележена расправом о томе како да се стане на пут прогону и егзодусу Срба и Црногораца са Косова и Метохије и како да им се заштите основна људска права.

Шиптари су били разрадили читаву скалу метода притисака на Србе и Црногорце да се исељавају са Косова и Метохије. Угрожавање живота и имовине била је најчешћа појава. Људи су се жалили надлежним органима власти, али је њихова опструкција била саставни део притисака – власт није реаговала. Грађани по тадашњим прописима нису имали право да се жале ван Покрајине.

Република није била надлежна. Једино што им је остајало било је да се исељавају и за то је био створен добар амбијент: Шиптари су им нудили откуп имовине по доброј цени. За само неколико година исељено је преко четрдесет хиљада Срба и Црногораца. То је било пропраћено њиховим сталним отпором, демонстрацијама, доласком у Београд, одласком у друге српске градове – Нови Сад, Крагујевац и други да се тражи разумевање и помоћ.

Југославија дуго времена није хтела да разуме да је у питању прогон под притиском, желела је да ствар прикаже као великосрпски национализам, док проблем није нарастао до те мере да су га и друге југословенске републике морале признати и ставити на дневни ред савезних органа.

Стање на Косову и задатке у вези с тим разматрали су током 1987. године и Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Централни комитет Савеза комуниста Србије.

На Деветој седници ЦК СКЈ осуђене су појаве притиска на српско и црногорско становништво на Косову и заузет је став да је потребно да се изврше промене у Уставу Југославије, да се изврши ревизија уставне позиције аутономних покрајина, како би се дала уставна могућност Србији да изврши уставне промене и прибави државне надлежности које ће заштитити грађане на Косову, који су тадашњим уставним решењима били препуштени на милост и немилост вољи шиптарске сепаратистичке власти.

"Нико не сме да вас бије"

Шеста седница ЦК СКС разрадила је конкретне задатке за уставне промене у Србији и за друге активности које ће зауставити прогон српског и црногорског живља са Косова и Метохије. Међутим, време је пролазило, а ништа се значајније није догађало; стање је чак бивало све горе и горе.

У српском политичком руководству је почело диференцирање на оне који сматрају да треба нешто радикалније учинити и на оне који нису за радикализам, него за поступност и договарање. Срби на Косову и Метохији постајали су све незадовољнији и све су више протестовали и против Републике, а не само против руководства Покрајине.

Један од таквих протеста био је онај чувени у Косову Пољу, на коме је говорио Слободан Милошевић, тада председник ЦК СКС.

Његов је говор био веома емотиван и целој је српској нацији, а не само Србима из Косова Поља, деловао као мелем на рану. Он је позвао Србе и Црногорце са Косова и Метохије да не напуштају своја вековна огњишта и дао им гаранције да ће Србија учинити оно што је потребно да их заштити, без компромиса и ефикасно. Грађанима који су се били окупили око сале у којој је говорио, а које је милиција удаљавала (они су викали: "Туку нас") рекао је да нико више не сме да их туче. Данас то изгледа нормално и цивилизацијски, а тада је сматрано претераним обећањем. Милошевићев боравак у Косову Пољу и његов говор изазвали су праву пометњу у српском политичком врху.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.