ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Изградња и његовање култа своје личности

Супротно декларисаним званичним ставовима партије којој је припадао, Слободан Милошевић је систематски градио и неговао култ своје личности.

Истовремено су режимска средства информисања објављивала свакојаке обмане и заблуде, па и неистине за које се није одговарало судски, али се на крају платило губитком власти на изборима.

*****************************

Догађало се врло често да Милошевићу долазе у посету и на разговоре разни светски државници, који су о третираним темама имали другачија мишљења и ставове од њега. Правило је било да се не излази пред камере, при чему би свако изнео своје ставове, него да се изда саопштење, које би лично редиговао Милошевић и у коме би његово мишљење и његови ставови фигурирали као оно о чему је разговарано, али без ставова друге стране. На тај се начин стварао погрешан утисак о стварним проблемима у којима се земља налазила и фиксирало се у главама људи као исправно и једино могуће оно што је путем медија лансирано у јавности.

Парадоксално је, али истинито, да је Милошевић веома нерадо јавно иступао и општио са грађанима на било који непосредан начин. Веома често сам добијао добронамерна упозорења са терена да грађани замерају што се он нигде не појављује да разговара са људима и што јавно не иступа. Увек сам му те поруке преносио верно, тачно онако како су и гласиле, али их је он ноншалантно одбацивао као неумесне, јер се, наводно, стално на неки начин појављује и комуницира с јавношћу, мислећи ваљда на саопштења која се дају из његовог кабинета.

 Одбојност или страх од јавности

Никада није пристао да прошетамо београдским улицама, што сам ја свакодневно чинио, јер сам и на посао често долазио пешице. Обично би ме питао: "Зашто нам то треба?" Никако није могло да буде разумљиво његово одбојно понашање према јавности, јер је у малобројним јавним наступима био изузетно успешан. Aко је говорио на митинзима, свака његова реч је дочекивана аплаузима. Aко је давао интервјуе, није било лако наћи му било какав промашај или чак неопрезност. Изузетно концентрисан, увек је "гађао" у центар.

Па ипак, бежао је од јавних наступа "као ђаво од крста". Навешћу пример интервјуа за емисију британске телевизије ББЦ, за серију "Смрт Југославије". Људи су начинили план за серију од више наставака у којој ће говорити сви председници бивших југословенских република, чланови Председништва СФРЈ, генерали, страни посредници који су на било који начин имали утицаја на расплет југословенске кризе и други. Знали смо да нам они нису наклоњени, али и то да ће емисија бити још неповољнија по нас ако не учествујемо у њој. У томе смо се сагласили, али Милошевић никако није хтео да прихвати да и он да интервју, сматрао је да може и без њега. Не знам колико сам га пута упозоравао да то није добро, а он ме пита: "Па шта они хоће од мене, шта ја треба да им причам, кад им је наша политика позната?"

На једвите јаде их је примио, али у првом сусрету им није дао интервју, нису могли да дођу до "контекста". После грдног убеђивања, примио их је приликом следећег доласка у Југославију и дао им интервју без икаквих тешкоћа.

Колико је Милошевић био способан да јавним наступима снажно делује, говоре бројни примери. Познат је пример пред Савезном скупштином 1989. године на великим народним демонстрацијама после догађања у Љубљани, у Цанкарјевом дому, када су га демонстранти чекали буквално читав дан и када им је изговорио само неколико реченица, али оних правих, због којих они као да су и дошли.

 A то је умео. Да би се разумела његова личност, треба подсетити да је истог дана, упркос непрекидном захтеву масе да се лично појави и говори, као и упорног убеђивања од стране нас, његових најближих сарадника, да је то неизбежно, да се митинг другачије неће завршити, непрекидно и упорно одбијао. Читав дан грађани скандирају: "Слобо Србине, Србија је уз тебе!" и "Слоба, Слоба", а он не даје ни пет пара. Чекали су га да дође од четири сата ујутро, кад се народ окупио, а он је дошао у седам сати увече. Не знам шта се све одигравало у његовој глави, али такав је био.

 Лажи у новинама

Како су се политички и социјални проблеми земље увећавали, тако је информисање јавности било под већом контролом, док није донет закон по коме се свакоме, без судске процедуре, по кратком прекршајном поступку могла одузети сва имовина, уколико би објавио нешто што власт сматра да је неистинито, односно што јој није по вољи. Истовремено су режимска средства информисања објављивала свакојаке обмане и заблуде, па и неистине за које се није одговарало судски, али се на крају платило губитком власти на изборима. Слободан Милошевић је, супротно декларисаним званичним ставовима партије којој је припадао, систематски градио и неговао култ своје личности.

Када је крајем осамдесетих година углед новог српског руководства нагло порастао, грађани су почели на масовним манифестацијама да носе наше фотографије. У највећем броју случајева носили су Милошевићеву и моју фотографију, на шта сам реаговао тражећи од Милошевића да се с тим престане. Доста нам је било култа личности Стаљина и Тита. На то је он млако реаговао, као на безначајно питање, али је учинио само то да се поскидају све друге фотографије изузев његове. Иако није био председник Републике него председник само једне партије, његова се фотографија пробијала у све државне, а не само партијске канцеларије.

Настао је процес скидања Тита и постављања Милошевића, а кад је постао председник Председништва Србије, то је било и обавезно.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.