OD GAZIMESTANA DO HAGA - Izgradnja i njegovanje kulta svoje ličnosti

Suprotno deklarisanim zvaničnim stavovima partije kojoj je pripadao, Slobodan Milošević je sistematski gradio i negovao kult svoje ličnosti.

Istovremeno su režimska sredstva informisanja objavljivala svakojake obmane i zablude, pa i neistine za koje se nije odgovaralo sudski, ali se na kraju platilo gubitkom vlasti na izborima.

*****************************

Događalo se vrlo često da Miloševiću dolaze u posetu i na razgovore razni svetski državnici, koji su o tretiranim temama imali drugačija mišljenja i stavove od njega. Pravilo je bilo da se ne izlazi pred kamere, pri čemu bi svako izneo svoje stavove, nego da se izda saopštenje, koje bi lično redigovao Milošević i u kome bi njegovo mišljenje i njegovi stavovi figurirali kao ono o čemu je razgovarano, ali bez stavova druge strane. Na taj se način stvarao pogrešan utisak o stvarnim problemima u kojima se zemlja nalazila i fiksiralo se u glavama ljudi kao ispravno i jedino moguće ono što je putem medija lansirano u javnosti.

Paradoksalno je, ali istinito, da je Milošević veoma nerado javno istupao i opštio sa građanima na bilo koji neposredan način. Veoma često sam dobijao dobronamerna upozorenja sa terena da građani zameraju što se on nigde ne pojavljuje da razgovara sa ljudima i što javno ne istupa. Uvek sam mu te poruke prenosio verno, tačno onako kako su i glasile, ali ih je on nonšalantno odbacivao kao neumesne, jer se, navodno, stalno na neki način pojavljuje i komunicira s javnošću, misleći valjda na saopštenja koja se daju iz njegovog kabineta.

 Odbojnost ili strah od javnosti

Nikada nije pristao da prošetamo beogradskim ulicama, što sam ja svakodnevno činio, jer sam i na posao često dolazio pešice. Obično bi me pitao: "Zašto nam to treba?" Nikako nije moglo da bude razumljivo njegovo odbojno ponašanje prema javnosti, jer je u malobrojnim javnim nastupima bio izuzetno uspešan. Ako je govorio na mitinzima, svaka njegova reč je dočekivana aplauzima. Ako je davao intervjue, nije bilo lako naći mu bilo kakav promašaj ili čak neopreznost. Izuzetno koncentrisan, uvek je "gađao" u centar.

Pa ipak, bežao je od javnih nastupa "kao đavo od krsta". Navešću primer intervjua za emisiju britanske televizije BBC, za seriju "Smrt Jugoslavije". Ljudi su načinili plan za seriju od više nastavaka u kojoj će govoriti svi predsednici bivših jugoslovenskih republika, članovi Predsedništva SFRJ, generali, strani posrednici koji su na bilo koji način imali uticaja na rasplet jugoslovenske krize i drugi. Znali smo da nam oni nisu naklonjeni, ali i to da će emisija biti još nepovoljnija po nas ako ne učestvujemo u njoj. U tome smo se saglasili, ali Milošević nikako nije hteo da prihvati da i on da intervju, smatrao je da može i bez njega. Ne znam koliko sam ga puta upozoravao da to nije dobro, a on me pita: "Pa šta oni hoće od mene, šta ja treba da im pričam, kad im je naša politika poznata?"

Na jedvite jade ih je primio, ali u prvom susretu im nije dao intervju, nisu mogli da dođu do "konteksta". Posle grdnog ubeđivanja, primio ih je prilikom sledećeg dolaska u Jugoslaviju i dao im intervju bez ikakvih teškoća.

Koliko je Milošević bio sposoban da javnim nastupima snažno deluje, govore brojni primeri. Poznat je primer pred Saveznom skupštinom 1989. godine na velikim narodnim demonstracijama posle događanja u Ljubljani, u Cankarjevom domu, kada su ga demonstranti čekali bukvalno čitav dan i kada im je izgovorio samo nekoliko rečenica, ali onih pravih, zbog kojih oni kao da su i došli.

 A to je umeo. Da bi se razumela njegova ličnost, treba podsetiti da je istog dana, uprkos neprekidnom zahtevu mase da se lično pojavi i govori, kao i upornog ubeđivanja od strane nas, njegovih najbližih saradnika, da je to neizbežno, da se miting drugačije neće završiti, neprekidno i uporno odbijao. Čitav dan građani skandiraju: "Slobo Srbine, Srbija je uz tebe!" i "Sloba, Sloba", a on ne daje ni pet para. Čekali su ga da dođe od četiri sata ujutro, kad se narod okupio, a on je došao u sedam sati uveče. Ne znam šta se sve odigravalo u njegovoj glavi, ali takav je bio.

 Laži u novinama

Kako su se politički i socijalni problemi zemlje uvećavali, tako je informisanje javnosti bilo pod većom kontrolom, dok nije donet zakon po kome se svakome, bez sudske procedure, po kratkom prekršajnom postupku mogla oduzeti sva imovina, ukoliko bi objavio nešto što vlast smatra da je neistinito, odnosno što joj nije po volji. Istovremeno su režimska sredstva informisanja objavljivala svakojake obmane i zablude, pa i neistine za koje se nije odgovaralo sudski, ali se na kraju platilo gubitkom vlasti na izborima. Slobodan Milošević je, suprotno deklarisanim zvaničnim stavovima partije kojoj je pripadao, sistematski gradio i negovao kult svoje ličnosti.

Kada je krajem osamdesetih godina ugled novog srpskog rukovodstva naglo porastao, građani su počeli na masovnim manifestacijama da nose naše fotografije. U najvećem broju slučajeva nosili su Miloševićevu i moju fotografiju, na šta sam reagovao tražeći od Miloševića da se s tim prestane. Dosta nam je bilo kulta ličnosti Staljina i Tita. Na to je on mlako reagovao, kao na beznačajno pitanje, ali je učinio samo to da se poskidaju sve druge fotografije izuzev njegove. Iako nije bio predsednik Republike nego predsednik samo jedne partije, njegova se fotografija probijala u sve državne, a ne samo partijske kancelarije.

Nastao je proces skidanja Tita i postavljanja Miloševića, a kad je postao predsednik Predsedništva Srbije, to je bilo i obavezno.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.