ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Историјска 8. сједница Централног комитета СКС

Драгиша Павловић, предсједник Градског комитета СКС за Београд, одржао је састанак са свим главним и одговорним уредницима медија, на којем их је позвао да нападну обећања која је Милошевић дао у Косову Пољу.

Да су представници аутономних покрајина знали какав ће историјски обрт донијети 8. сједница ЦК СКС на којој су се уздржали од гласања, вјероватно би гласали против Милошевића и све би могло да буде другачије.

****************************

Већ на првој наредној седници Председништва ЦК СКС Иван Стамболић је критиковао Милошевићево иступање у Косову Пољу. Рекао је да није у реду да се такве ствари изричу без договора с руководством. Замерио је што то није чињено у договору с њим. Стамболић је себе сматрао српским руководством, то је било очигледно. Милошевић је одбио критику и рекао да је крајње време да се нешто и уради, а не само да се обећава.

Иако је спор био очигледан и као појава потпуно неочекиван и нов у српском руководству, расправа се ограничила само на Милошевића и Стамболића, јер је питање и било покренуто ван дневног реда и такорећи узгред. Међутим, то је био почетак великог сукоба.

Прошло је само неколико дана, а Драгиша Павловић, председник Градског комитета СКС за Београд, одржао је састанак са свим главним и одговорним уредницима јавних средстава информисања на коме им је дао инструкције за понашање у сукобу који предстоји. У суштини, позвани су да нападну обећања која је Милошевић дао у Косову Пољу као нереална и дата олако.

Напад на предсједника

Сасвим је било јасно да Павловић то не чини сам, да иза њега стоји Иван Стамболић, који се већ огласио на седници Председништва. Драгиша Павловић је био и члан Председништва ЦК СКС, па је извршио напад и на свог председника, чак је повео јавну хајку против његових ставова.

Милошевић је покушао да на прве новинске нападе на њега организује контра текстове, тако да је читава ствар изашла у јавност на велика врата и није се објективно могла завршити никаквим заташкавањем, разлике су морале да изађу на видело, а расплет је био неминован, уз непосредно учешће изузетно заинтересоване јавности. Проблем је гледан са два аспекта, са аспекта неслоге у српском руководству и са аспекта односа српског руководства према косовском проблему.

Милошевић је, после консултација са најближим сарадницима, одлучио да спор изнесе на седницу Председништва ЦК СКС. Није придавао велики значај нити је сматрао да је проблем што Стамболић има критичке примедбе на његов говор у Косову Пољу, то је сматрао нормалним, него је на дневни ред поставио понашање Драгише Павловића, који је без икакве расправе на форуму, без знања Председништва и ЦК, дао инструкције главним уредницима средстава јавног информисања да игноришу и омаловаже председника ЦК и његово иступање.

У центар седнице Председништва било је постављено питање одговорности једног његовог члана, Драгише Павловића, зато што је организовао медијску харангу против председника ЦК. Сматрало се да је то недопустиво и да треба да се расправи како се не би понављало. У приступу организацији седнице није био дефинисан начин њеног завршетка, да ли ће се све задржати на критици, на опомени, на казни и сл. Све је зависило од тока седнице, а најважније је било да се елиминише утицај поменуте активности Драгише Павловића у средствима јавног информисања. Није, дакле, био предмет дневног реда приступ проблемима на Косову и начин њиховог решавања, што је касније на Осмој седници постало главно питање...

Расцјеп у Предсједништву

... Права природа сукоба добила је нове димензије када је неко из Градског комитета СКС дотурио Милошевићу једно писмо Ивана Стамболића упућено Драгиши Павловићу, у коме га подстиче на критику Слободана Милошевића и даје му подршку за оно што је урадио.

То је писмо, чак, неопрезно откуцано на меморандуму председника Председништва Републике Србије, функције коју је тада вршио Стамболић. Милошевић је обавестио све учеснике у раду седнице о тој чињеници, после чега је ток седнице једино и могао да се заврши констатацијом да расцеп постоји и да је политички расплет једино могућ на седници Централног комитета.

Гласање на седници Председништва било је веома неизвесно, јер је подела била потпуна. Међутим, резултат гласања је могао имати пресудан утицај и на коначни исход седнице ЦК, јер многи чланови који не познају довољно ситуацију, по правилу прихватају ставове руководства, односно оно што је Председништво одлучило.

Председништво је имало 23 члана, од којих су по два били из аутономних покрајина. Они су одлучили да не учествују у гласању, сматрајући да се ради о персоналном сукобу у српском руководству и да у то не треба да се мешају. Од осталих 19 чланова, десет је гласало да је Павловић крив и да треба на ЦК донети одлуку о његовом кажњавању, а девет је гласало против тога.

Да су представници аутономних покрајина наслутили какав ће историјски обрт донети поменута седница на којој су се уздржали од гласања, а тако су поступили и неколико дана касније на седници ЦК, вероватно би гласали против Милошевића и све би могло да буде другачије.

(Наставиће се)

Издавач књиге: Metaphisica, Београд, тел.: +381 11 292 0062

Е-маил: metaphisicster@gmail.com

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.