OD GAZIMESTANA DO HAGA - Istorijska 8. sjednica Centralnog komiteta SKS

Dragiša Pavlović, predsjednik Gradskog komiteta SKS za Beograd, održao je sastanak sa svim glavnim i odgovornim urednicima medija, na kojem ih je pozvao da napadnu obećanja koja je Milošević dao u Kosovu Polju.

Da su predstavnici autonomnih pokrajina znali kakav će istorijski obrt donijeti 8. sjednica CK SKS na kojoj su se uzdržali od glasanja, vjerovatno bi glasali protiv Miloševića i sve bi moglo da bude drugačije.

****************************

Već na prvoj narednoj sednici Predsedništva CK SKS Ivan Stambolić je kritikovao Miloševićevo istupanje u Kosovu Polju. Rekao je da nije u redu da se takve stvari izriču bez dogovora s rukovodstvom. Zamerio je što to nije činjeno u dogovoru s njim. Stambolić je sebe smatrao srpskim rukovodstvom, to je bilo očigledno. Milošević je odbio kritiku i rekao da je krajnje vreme da se nešto i uradi, a ne samo da se obećava.

Iako je spor bio očigledan i kao pojava potpuno neočekivan i nov u srpskom rukovodstvu, rasprava se ograničila samo na Miloševića i Stambolića, jer je pitanje i bilo pokrenuto van dnevnog reda i takoreći uzgred. Međutim, to je bio početak velikog sukoba.

Prošlo je samo nekoliko dana, a Dragiša Pavlović, predsednik Gradskog komiteta SKS za Beograd, održao je sastanak sa svim glavnim i odgovornim urednicima javnih sredstava informisanja na kome im je dao instrukcije za ponašanje u sukobu koji predstoji. U suštini, pozvani su da napadnu obećanja koja je Milošević dao u Kosovu Polju kao nerealna i data olako.

Napad na predsjednika

Sasvim je bilo jasno da Pavlović to ne čini sam, da iza njega stoji Ivan Stambolić, koji se već oglasio na sednici Predsedništva. Dragiša Pavlović je bio i član Predsedništva CK SKS, pa je izvršio napad i na svog predsednika, čak je poveo javnu hajku protiv njegovih stavova.

Milošević je pokušao da na prve novinske napade na njega organizuje kontra tekstove, tako da je čitava stvar izašla u javnost na velika vrata i nije se objektivno mogla završiti nikakvim zataškavanjem, razlike su morale da izađu na videlo, a rasplet je bio neminovan, uz neposredno učešće izuzetno zainteresovane javnosti. Problem je gledan sa dva aspekta, sa aspekta nesloge u srpskom rukovodstvu i sa aspekta odnosa srpskog rukovodstva prema kosovskom problemu.

Milošević je, posle konsultacija sa najbližim saradnicima, odlučio da spor iznese na sednicu Predsedništva CK SKS. Nije pridavao veliki značaj niti je smatrao da je problem što Stambolić ima kritičke primedbe na njegov govor u Kosovu Polju, to je smatrao normalnim, nego je na dnevni red postavio ponašanje Dragiše Pavlovića, koji je bez ikakve rasprave na forumu, bez znanja Predsedništva i CK, dao instrukcije glavnim urednicima sredstava javnog informisanja da ignorišu i omalovaže predsednika CK i njegovo istupanje.

U centar sednice Predsedništva bilo je postavljeno pitanje odgovornosti jednog njegovog člana, Dragiše Pavlovića, zato što je organizovao medijsku harangu protiv predsednika CK. Smatralo se da je to nedopustivo i da treba da se raspravi kako se ne bi ponavljalo. U pristupu organizaciji sednice nije bio definisan način njenog završetka, da li će se sve zadržati na kritici, na opomeni, na kazni i sl. Sve je zavisilo od toka sednice, a najvažnije je bilo da se eliminiše uticaj pomenute aktivnosti Dragiše Pavlovića u sredstvima javnog informisanja. Nije, dakle, bio predmet dnevnog reda pristup problemima na Kosovu i način njihovog rešavanja, što je kasnije na Osmoj sednici postalo glavno pitanje...

Rascjep u Predsjedništvu

... Prava priroda sukoba dobila je nove dimenzije kada je neko iz Gradskog komiteta SKS doturio Miloševiću jedno pismo Ivana Stambolića upućeno Dragiši Pavloviću, u kome ga podstiče na kritiku Slobodana Miloševića i daje mu podršku za ono što je uradio.

To je pismo, čak, neoprezno otkucano na memorandumu predsednika Predsedništva Republike Srbije, funkcije koju je tada vršio Stambolić. Milošević je obavestio sve učesnike u radu sednice o toj činjenici, posle čega je tok sednice jedino i mogao da se završi konstatacijom da rascep postoji i da je politički rasplet jedino moguć na sednici Centralnog komiteta.

Glasanje na sednici Predsedništva bilo je veoma neizvesno, jer je podela bila potpuna. Međutim, rezultat glasanja je mogao imati presudan uticaj i na konačni ishod sednice CK, jer mnogi članovi koji ne poznaju dovoljno situaciju, po pravilu prihvataju stavove rukovodstva, odnosno ono što je Predsedništvo odlučilo.

Predsedništvo je imalo 23 člana, od kojih su po dva bili iz autonomnih pokrajina. Oni su odlučili da ne učestvuju u glasanju, smatrajući da se radi o personalnom sukobu u srpskom rukovodstvu i da u to ne treba da se mešaju. Od ostalih 19 članova, deset je glasalo da je Pavlović kriv i da treba na CK doneti odluku o njegovom kažnjavanju, a devet je glasalo protiv toga.

Da su predstavnici autonomnih pokrajina naslutili kakav će istorijski obrt doneti pomenuta sednica na kojoj su se uzdržali od glasanja, a tako su postupili i nekoliko dana kasnije na sednici CK, verovatno bi glasali protiv Miloševića i sve bi moglo da bude drugačije.

(Nastaviće se)

Izdavač knjige: Metaphisica, Beograd, tel.: +381 11 292 0062

E-mail: metaphisicster@gmail.com

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.