ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Европа је окренула леђа Југославији

Критичари Слободана Милошевића, нарочито они који желе да сакрију свој дио одговорности за све што се догодило, покушавају да главни терет одговорности пребаце на њега. То није објективна историјска истина.

Други светски рат је Хрватској омогућио да се дочепа сопствене државе, макар и под Хитлеровим патронатом – Независне државе Хрватске. Сепаратизам на тлу Југославије почео је да јача послије вишестраначких избора 1990. године

***************************************************************** 

За време владавине Слободана Милошевића догодио се распад Југославије, уз грађански међунационални рат на просторима Хрватске и Босне и Херцеговине, уз санкције међународне

заједнице према Србији и Црној Гори, уз велике материјалне и људске губитке и егзодус становништва.

Критичари Слободана Милошевића, а нарочито они који желе да сакрију свој део одговорности за све што се догодило, покушавају да главни терет одговорности пребаце на њега. То свакако не би била објективна историјска истина.

Нема сумње да је политичка појава Слободана Милошевића уздрмала југословенску политичку сцену и да је он лично утицао на многе, можда и све најзначајније догађаје у периоду распада Југославије, али је далеко од тога да су његова политика, ма колико рогобатна била, као и он особно, ма колико да је био снажна личност, могли да определе историјске догађаје који су потресли не само Балкан, него и читаву Европу, па и свет. Таква тврдња била би ненаучна и нетачна.

 Растући сепаратизам

За објективну историјску оцену потребно је да се узму у обзир све релевантне околности тога доба, а нарочито интереси свих актера у догађајима и однос политичких, па и војних и економских снага, од којих је зависио расплет догађаја.

Југославија је од свог настанка 1918. године, када је после распада Aустроугарске монархије формирана одлуком великих сила победница у Првом светском рату, стално била раздирана међунационалним трзавицама. Још пре Другог светског рата били су стални захтеви Хрвата и Словенаца за повећањем самосталности. Словенци и Хрвати никада нису тајили да Југославију сматрају привременом творевином, прелазним решењем до своје потпуне самосталности. Други светски рат је Хрватској омогућио да се дочепа сопствене државе, макар и под Хитлеровим патронатом – Независне државе Хрватске. Исход Другог светског рата омогућио је да се Југославија од унитарне државе трансформише у федерацију, у којој су сваком следећом променом устава повећавана права република, док Уставом СФРЈ из 1974. године републике нису коначно проглашене за државе, а федерација је постојала само онолико колико се оне све сагласе и када се сагласе. Већ тада је федерална држава зависила искључиво од воље република, а воље је било све мање и мање.

Када је на вишестраначким изборима 1990. године дошло до победе странака које су биле националистички и сепаратистички оријентисане, не само у Хрватској и Словенији, него и у Босни и Херцеговини и Македонији, опстанак Југославије био је де факто доведен у питање.

Није било политичке снаге која би била у стању да заустави талас расположења у Хрватској и Словенији за самосталношћу, чему су се из одређених националних разлога прикључили муслимани у БиХ и Македонци, први да се докопају могућности да створе унитарну муслиманску државу у Европи, а други да дуго оспоравано постојање македонске нације крунишу и признавањем њихове самосталне државе.

Међународна заједница, пре свега западноевропске државе и СAД, после распуштања Варшавског пакта и рушења Берлинског зида, нису више у јединственој и јакој Југославији видели бедем одбране од опасности са Истока и нису били расположени да се боре за њен опстанак. Напротив, у њеном распаду видели су лакшу могућност утицаја на простору Балкана, који је увек био и географски и стратегијски атрактиван.

Тежак положај Срба

Уместо да подстакну тражење решења да се сачува југословенска држава и да се избегну неминовни међунационални сукоби у случају распада, Европа је заузела став да Југославија треба да се растури, не уважавајући огромне проблеме који из тога могу да проистекну. Штавише, заузела је став да треба признати републике као државе у међународно-правном смислу, игноришући да нису републике, него народи основали Југославију и да не могу републике, него народи да одлучују о својој будућности.

Иза такве међународне и унутрашње политичке ситуације објективна позиција српског народа у Југославији била је крајње тешка и забрињавајућа. Српски народ је наново стављен у позицију да се бори за своја права која је већ био остварио победом у Првом светском рату, права да живи у једној држави. Он је Југославију заиста сматрао својом државом. Пристајао је на свака запостављања и сопствене републике и сопственог имена кроз деценије, да би сачувао живот у једној држави.

Сада је све то било доведено у питање. Није било ничег логичнијег него непристајање да се потезом пера избрише све што је деценијама стварано, да се животни интереси народа доведу у питање. У свести српског народа још нису избрисани злочини чињени над њим у току Другог светског рата од власти Независне државе Хрватске.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.