OD GAZIMESTANA DO HAGA - Evropa je okrenula leđa Jugoslaviji

Kritičari Slobodana Miloševića, naročito oni koji žele da sakriju svoj dio odgovornosti za sve što se dogodilo, pokušavaju da glavni teret odgovornosti prebace na njega. To nije objektivna istorijska istina.

Drugi svetski rat je Hrvatskoj omogućio da se dočepa sopstvene države, makar i pod Hitlerovim patronatom – Nezavisne države Hrvatske. Separatizam na tlu Jugoslavije počeo je da jača poslije višestranačkih izbora 1990. godine

***************************************************************** 

Za vreme vladavine Slobodana Miloševića dogodio se raspad Jugoslavije, uz građanski međunacionalni rat na prostorima Hrvatske i Bosne i Hercegovine, uz sankcije međunarodne

zajednice prema Srbiji i Crnoj Gori, uz velike materijalne i ljudske gubitke i egzodus stanovništva.

Kritičari Slobodana Miloševića, a naročito oni koji žele da sakriju svoj deo odgovornosti za sve što se dogodilo, pokušavaju da glavni teret odgovornosti prebace na njega. To svakako ne bi bila objektivna istorijska istina.

Nema sumnje da je politička pojava Slobodana Miloševića uzdrmala jugoslovensku političku scenu i da je on lično uticao na mnoge, možda i sve najznačajnije događaje u periodu raspada Jugoslavije, ali je daleko od toga da su njegova politika, ma koliko rogobatna bila, kao i on osobno, ma koliko da je bio snažna ličnost, mogli da opredele istorijske događaje koji su potresli ne samo Balkan, nego i čitavu Evropu, pa i svet. Takva tvrdnja bila bi nenaučna i netačna.

 Rastući separatizam

Za objektivnu istorijsku ocenu potrebno je da se uzmu u obzir sve relevantne okolnosti toga doba, a naročito interesi svih aktera u događajima i odnos političkih, pa i vojnih i ekonomskih snaga, od kojih je zavisio rasplet događaja.

Jugoslavija je od svog nastanka 1918. godine, kada je posle raspada Austrougarske monarhije formirana odlukom velikih sila pobednica u Prvom svetskom ratu, stalno bila razdirana međunacionalnim trzavicama. Još pre Drugog svetskog rata bili su stalni zahtevi Hrvata i Slovenaca za povećanjem samostalnosti. Slovenci i Hrvati nikada nisu tajili da Jugoslaviju smatraju privremenom tvorevinom, prelaznim rešenjem do svoje potpune samostalnosti. Drugi svetski rat je Hrvatskoj omogućio da se dočepa sopstvene države, makar i pod Hitlerovim patronatom – Nezavisne države Hrvatske. Ishod Drugog svetskog rata omogućio je da se Jugoslavija od unitarne države transformiše u federaciju, u kojoj su svakom sledećom promenom ustava povećavana prava republika, dok Ustavom SFRJ iz 1974. godine republike nisu konačno proglašene za države, a federacija je postojala samo onoliko koliko se one sve saglase i kada se saglase. Već tada je federalna država zavisila isključivo od volje republika, a volje je bilo sve manje i manje.

Kada je na višestranačkim izborima 1990. godine došlo do pobede stranaka koje su bile nacionalistički i separatistički orijentisane, ne samo u Hrvatskoj i Sloveniji, nego i u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, opstanak Jugoslavije bio je de fakto doveden u pitanje.

Nije bilo političke snage koja bi bila u stanju da zaustavi talas raspoloženja u Hrvatskoj i Sloveniji za samostalnošću, čemu su se iz određenih nacionalnih razloga priključili muslimani u BiH i Makedonci, prvi da se dokopaju mogućnosti da stvore unitarnu muslimansku državu u Evropi, a drugi da dugo osporavano postojanje makedonske nacije krunišu i priznavanjem njihove samostalne države.

Međunarodna zajednica, pre svega zapadnoevropske države i SAD, posle raspuštanja Varšavskog pakta i rušenja Berlinskog zida, nisu više u jedinstvenoj i jakoj Jugoslaviji videli bedem odbrane od opasnosti sa Istoka i nisu bili raspoloženi da se bore za njen opstanak. Naprotiv, u njenom raspadu videli su lakšu mogućnost uticaja na prostoru Balkana, koji je uvek bio i geografski i strategijski atraktivan.

Težak položaj Srba

Umesto da podstaknu traženje rešenja da se sačuva jugoslovenska država i da se izbegnu neminovni međunacionalni sukobi u slučaju raspada, Evropa je zauzela stav da Jugoslavija treba da se rasturi, ne uvažavajući ogromne probleme koji iz toga mogu da proisteknu. Štaviše, zauzela je stav da treba priznati republike kao države u međunarodno-pravnom smislu, ignorišući da nisu republike, nego narodi osnovali Jugoslaviju i da ne mogu republike, nego narodi da odlučuju o svojoj budućnosti.

Iza takve međunarodne i unutrašnje političke situacije objektivna pozicija srpskog naroda u Jugoslaviji bila je krajnje teška i zabrinjavajuća. Srpski narod je nanovo stavljen u poziciju da se bori za svoja prava koja je već bio ostvario pobedom u Prvom svetskom ratu, prava da živi u jednoj državi. On je Jugoslaviju zaista smatrao svojom državom. Pristajao je na svaka zapostavljanja i sopstvene republike i sopstvenog imena kroz decenije, da bi sačuvao život u jednoj državi.

Sada je sve to bilo dovedeno u pitanje. Nije bilo ničeg logičnijeg nego nepristajanje da se potezom pera izbriše sve što je decenijama stvarano, da se životni interesi naroda dovedu u pitanje. U svesti srpskog naroda još nisu izbrisani zločini činjeni nad njim u toku Drugog svetskog rata od vlasti Nezavisne države Hrvatske.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.