ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Демократија је постала бесмислена

Када Радован Караџић, тадашњи предсједник Републике Српске, није пристао да прихвати тзв. Венс-Овенов план, зашта се залагао Милошевић, овај је организовао незапамћену његову сатанизацију.

Милошевић је смијенио предсједника Савезне владе Радоја Контића, који је сматрао да је Мило Ђукановић легално изабрани предсједник Црне Горе и да то мора да се поштује. Начином владавине демократија је постала бесмислена. У Србији су се формално одржавали избори

********************************************* 

 Претензије Милошевића на кадровску апсолутистичку политику нису се ограничавале само на Србију и Савезну Републику Југославију, односно на њене органе. Она се протезала на свакога који није био довољно послушан, а на чију је политичку судбину могао иоле да утиче.

Да би потиснуо Милана Бабића, тада председника Владе Републике Српске Крајине, који је пружио отпор његовим ставовима, дао је јавно саопштење да прекида сваку сарадњу са Републиком Српском Крајином док она не изабере друго руководство, а затим је разним политичким манипулацијама учинио да се то и догоди. Када Радован Караџић, председник Републике Српске, није пристао да прихвати тзв. Венс-Овенов план, зашта се залагао Милошевић, овај је организовао такву његову сатанизацију, да је то било испод моралног достојанства личности, а не само високих функција које обојица заузимају.

Смутње против Ђукановића

Милошевић је претендовао и на кадровску арбитражу у другој југословенској републици, у Црној Гори. Пажљиво је анализирао ко према његовој политици има критичко мишљење и одабрао кога ће подржавати, а кога сатанизовати. Није му био по вољи Мило Ђукановић, па се отворено ставио већ у изборној кампањи за председника Републике Црне Горе против њега, а како је овај победио, можда и зато што Црногорци не воле да им се попује са стране кога треба да бирају, Милошевић се осилио да га оспорава и да створи невероватан политички и државни конфликт који је довео земљу до ивице распада.

 Сменио је и председника Савезне владе Радоја Контића, који је сматрао да је Мило Ђукановић легално изабрани председник Црне Горе и да то мора да се поштује, а за председника Савезне владе изабран је, мимо Устава, човек кога званична Црна Гора није предлагала ни подржавала.

У одстрањивању политичких противника и неистомишљеника био је ефикасан само тамо где је располагао гласачком машином или булументом партијских послушника. На другим местима само је правио конфликтне ситуације, којих вероватно не би било да је био иоле способан за политичку толеранцију и да није био искључив у понашању и наметању ставова и одлука.

Својим начином владања Милошевић је демократију учинио бесмисленом. У Србији су се формално одржавали избори. Грађани су бирали своје представнике у органима власти, али на листама владајуће СПС за изборе није могао бити нико који се Милошевићу није допадао. Све изборне листе биле су под његовом строгом контролом.

За њега је било пресудно у кога он има поверење, а не у кога народ има поверење. Није било важно да ли је способан и поштен, да ли је радан и активан, важно је било да је њему веран. Тако се редовно догађало да Милошевић, који је дуго времена уживао несумњиво поверење грађана, добија, а листа његове Социјалистичке партије губи, односно добија све мање и мање. То се одигравало у сразмери колико је он око себе окупљао послушне и неспособне, у које грађани нису имали поверења, док га на крају нису изгубили и у самог Милошевића.

Још тежа ситуација је била са демократијом у његовој Социјалистичкој партији. Брзо је напуштен систем по коме су за највише органе Партије бирани људи од највећег поверења у чланству, на основу предлога партијске базе.

Кандидати по укусу вође

И тада је Милошевић лично одобравао сваку кандидатуру, иако су формално постојале изборне комисије које су то на конгресима радиле, те се полако али сигурно све претворило у праксу да Милошевић и његова супруга утврђују кандидатску листу за изборе на конгресу по својој вољи и наклоности, са тачно онолико кандидата колико се бира, и то од људи помоћу којих могу да остварују апсолутну власт. Тако су и посланичке групе у парламентима функционисале као гласачка машина по директивама са једног места. Демократске институције постале су права формалност...

... За Милошевића није постојало ништа јаче од нагона за одржањем на власти по сваку цену. О томе најбоље говори епизода са понудом да се повуче из политике, а да се заузврат Југославији укину санкције Савета безбедности. Ту је понуду ноншалантно одбијао као неозбиљну.

Ради илустрације, цитираћу овде извод из свог дневника од маја 1992. године о разговору с Миланом Панићем, председником Савезне владе, као и разговор о истом питању са Слободаном Милошевићем:

"Милан Панић ми каже да је пре пар дана боравио у Варшави на заседању КЕБС-а и да је тамо разговарао са Yемсом Бејкером, америчким државним секретаром. Бејкер му је наново рекао, као и када је пошао из СAД да преузме дужност председника Савезне владе, да се сва решења проблема Југославије и Србије повезују са захтевом да се уклони Слободан Милошевић, јер њега сматрају главним организатором сукоба на простору претходне Југославије.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.