OD GAZIMESTANA DO HAGA - Demokratija je postala besmislena

Kada Radovan Karadžić, tadašnji predsjednik Republike Srpske, nije pristao da prihvati tzv. Vens-Ovenov plan, zašta se zalagao Milošević, ovaj je organizovao nezapamćenu njegovu satanizaciju.

Milošević je smijenio predsjednika Savezne vlade Radoja Kontića, koji je smatrao da je Milo Đukanović legalno izabrani predsjednik Crne Gore i da to mora da se poštuje. Načinom vladavine demokratija je postala besmislena. U Srbiji su se formalno održavali izbori

********************************************* 

 Pretenzije Miloševića na kadrovsku apsolutističku politiku nisu se ograničavale samo na Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju, odnosno na njene organe. Ona se protezala na svakoga koji nije bio dovoljno poslušan, a na čiju je političku sudbinu mogao iole da utiče.

Da bi potisnuo Milana Babića, tada predsednika Vlade Republike Srpske Krajine, koji je pružio otpor njegovim stavovima, dao je javno saopštenje da prekida svaku saradnju sa Republikom Srpskom Krajinom dok ona ne izabere drugo rukovodstvo, a zatim je raznim političkim manipulacijama učinio da se to i dogodi. Kada Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske, nije pristao da prihvati tzv. Vens-Ovenov plan, zašta se zalagao Milošević, ovaj je organizovao takvu njegovu satanizaciju, da je to bilo ispod moralnog dostojanstva ličnosti, a ne samo visokih funkcija koje obojica zauzimaju.

Smutnje protiv Đukanovića

Milošević je pretendovao i na kadrovsku arbitražu u drugoj jugoslovenskoj republici, u Crnoj Gori. Pažljivo je analizirao ko prema njegovoj politici ima kritičko mišljenje i odabrao koga će podržavati, a koga satanizovati. Nije mu bio po volji Milo Đukanović, pa se otvoreno stavio već u izbornoj kampanji za predsednika Republike Crne Gore protiv njega, a kako je ovaj pobedio, možda i zato što Crnogorci ne vole da im se popuje sa strane koga treba da biraju, Milošević se osilio da ga osporava i da stvori neverovatan politički i državni konflikt koji je doveo zemlju do ivice raspada.

 Smenio je i predsednika Savezne vlade Radoja Kontića, koji je smatrao da je Milo Đukanović legalno izabrani predsednik Crne Gore i da to mora da se poštuje, a za predsednika Savezne vlade izabran je, mimo Ustava, čovek koga zvanična Crna Gora nije predlagala ni podržavala.

U odstranjivanju političkih protivnika i neistomišljenika bio je efikasan samo tamo gde je raspolagao glasačkom mašinom ili bulumentom partijskih poslušnika. Na drugim mestima samo je pravio konfliktne situacije, kojih verovatno ne bi bilo da je bio iole sposoban za političku toleranciju i da nije bio isključiv u ponašanju i nametanju stavova i odluka.

Svojim načinom vladanja Milošević je demokratiju učinio besmislenom. U Srbiji su se formalno održavali izbori. Građani su birali svoje predstavnike u organima vlasti, ali na listama vladajuće SPS za izbore nije mogao biti niko koji se Miloševiću nije dopadao. Sve izborne liste bile su pod njegovom strogom kontrolom.

Za njega je bilo presudno u koga on ima poverenje, a ne u koga narod ima poverenje. Nije bilo važno da li je sposoban i pošten, da li je radan i aktivan, važno je bilo da je njemu veran. Tako se redovno događalo da Milošević, koji je dugo vremena uživao nesumnjivo poverenje građana, dobija, a lista njegove Socijalističke partije gubi, odnosno dobija sve manje i manje. To se odigravalo u srazmeri koliko je on oko sebe okupljao poslušne i nesposobne, u koje građani nisu imali poverenja, dok ga na kraju nisu izgubili i u samog Miloševića.

Još teža situacija je bila sa demokratijom u njegovoj Socijalističkoj partiji. Brzo je napušten sistem po kome su za najviše organe Partije birani ljudi od najvećeg poverenja u članstvu, na osnovu predloga partijske baze.

Kandidati po ukusu vođe

I tada je Milošević lično odobravao svaku kandidaturu, iako su formalno postojale izborne komisije koje su to na kongresima radile, te se polako ali sigurno sve pretvorilo u praksu da Milošević i njegova supruga utvrđuju kandidatsku listu za izbore na kongresu po svojoj volji i naklonosti, sa tačno onoliko kandidata koliko se bira, i to od ljudi pomoću kojih mogu da ostvaruju apsolutnu vlast. Tako su i poslaničke grupe u parlamentima funkcionisale kao glasačka mašina po direktivama sa jednog mesta. Demokratske institucije postale su prava formalnost...

... Za Miloševića nije postojalo ništa jače od nagona za održanjem na vlasti po svaku cenu. O tome najbolje govori epizoda sa ponudom da se povuče iz politike, a da se zauzvrat Jugoslaviji ukinu sankcije Saveta bezbednosti. Tu je ponudu nonšalantno odbijao kao neozbiljnu.

Radi ilustracije, citiraću ovde izvod iz svog dnevnika od maja 1992. godine o razgovoru s Milanom Panićem, predsednikom Savezne vlade, kao i razgovor o istom pitanju sa Slobodanom Miloševićem:

"Milan Panić mi kaže da je pre par dana boravio u Varšavi na zasedanju KEBS-a i da je tamo razgovarao sa Yemsom Bejkerom, američkim državnim sekretarom. Bejker mu je nanovo rekao, kao i kada je pošao iz SAD da preuzme dužnost predsednika Savezne vlade, da se sva rešenja problema Jugoslavije i Srbije povezuju sa zahtevom da se ukloni Slobodan Milošević, jer njega smatraju glavnim organizatorom sukoba na prostoru prethodne Jugoslavije.

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.