ОД ГAЗИМЕСТAНA ДО ХAГA - Aуторитарно одлучивање у политички пораз

Према некадашњем Уставу Србије она није имала право да доноси и мијења сопствени устав без сагласности аутономних покрајина. Сада је било предложено амандманом 47 да се Србији врати њено уставотворно право, да сама доноси и мијења свој устав.

Несрећна еволуција од демократског до ауторитарног начина одлучивања главна је карактеристика тока Милошевићеве владавине и главни разлог његовог коначног политичког пораза

*********************************************************** 

... Супротно свакој правној логици, према важећем Уставу Републике, она није имала право да доноси и мења сопствени устав без сагласности аутономних покрајина. Сада је било предложено, тзв. амандманом 47, да се Србији врати њено уставотворно право, да сама доноси и мења свој устав.

Оно што данас изгледа сасвим нормално, тада је било права јерес. Тај је амандман подигао праву буру негодовања на Косову и Метохији код тадашњег политичког руководства, које је било у већини шиптарског националног састава. Отворено су упозоравали да то у Скупштини Косова неће бити прихваћено, упркос бројним састанцима и настојањима српског политичког руководства да их се разувери у неодрживост дотадашњег решења.

Проблем је био посебно деликатан што се није одлучивало у деловима, него о предлогу у целини, па је постојала опасност да буду доведене у питање и остале промене, које су једва усаглашене. Милошевић је тада био председник ЦК СКС. Поводом тога, на неколико дана пред коначну одлуку, примио је делегацију Срба са Косова на челу са Вукашином Јокановићем, председником Скупштине Косова и Томом Секулићем, секретаром Покрајинског комитета СКС. Они су га убедили да ће читаве уставне промене бити одбачене уколико не одустанемо од поменутог амандмана 47.

Политика корак по корак

После тог састанка Милошевић ме позвао (био сам председник Скупштине Србије и председник Уставне комисије) и инсистирао да поменути амандман 47 избацим из предлога уставних промена, како не бисмо доживели катастрофу – да нам одбију целокупне промене. Сматрао је како је боље да идемо корак по корак, да сада спроведемо део промена, а да уставотворно право оставимо за наредну фазу.

Тај његов захтев сам категорички одбио. Рекао сам му да ми то једноставно не можемо да урадимо, јер смо на милионским народним зборовима широм Србије не само добили за то плебисцитарну подршку, него и неопозив захтев да се та промена изврши.

Ја нисам у стању да изађем пред јавност и образлажем да смо се уплашили. Требало је на време да мислимо шта обећавамо народу, а не да се поигравамо са његовом судбином. Тврдио сам да нас нико неће разумети ако то учинимо, да ћемо веће разумевање имати ако се уставне промене одбију, у шта не верујем.

Инсистирао сам да се нађемо сви четворо, који смо углавном припремали све судбоносне одлуке, Милошевић, Богдан Трифуновић, Петар Грачанин и ја, па да заједно проценимо ситуацију. То смо одмах и учинили. Дошло је до различитих ставова. Грачанин је подржавао Милошевића, а Трифуновић мене.

У таквој ситуацији сам иступио са најавом да ћу поднети оставку и јавно образложити разлог, ако се донесе одлука о одустајању од амандмана 47, јер ми савест не дозвољава да поступим другачије. Милошевић је попустио. Одлучено је да идемо до краја с предлогом. Уставне промене су донете, укључујући и враћање уставотворног права Републици, што је касније било од пресудног значаја да се при распаду СФРЈ не одвоје сви делови федерације, укључујући и Косово и Војводину.

Нема апсолутизма

Као што се из наведеног примера види, на Милошевића је било могуће утицати. Он је био у стању да саслуша српско руководство са Косова и да прихвати аргументе, али је био у стању и да промени сопствени став ако добије друге, још значајније и јаче аргументе. Није се понашао апсолутистички, а није ни могао, јер његови ставови не би били прихваћени или би били јавно оспоравани.

Било би, међутим, незамисливо да се тако нешто догоди на седници Главног одбора Социјалистичке партије Србије, чији је он председник, крајем његовог политичког деловања. О питањима о којима је он износио своје ставове није могло бити, нити је било, ни питања, ни расправе, ни гласања. Све се подразумевало. Та несрећна еволуција од демократског до ауторитарног начина одлучивања главна је карактеристика тока Милошевићеве владавине и главни разлог његовог коначног политичког пораза.

За трансформацију његове личности од нормалног политичара демократске и социјалистичке, па зашто да не и националне оријентације, у апсолутисту који никога ни за шта не пита и никога не слуша, који о свему сам одлучује, а други су дужни само да аминују и да спроводе, па и да буду смењивани као грешници ако нешто у пракси не буде ваљало (а много тога није ваљало), било је потребно много промена и у њему самоме и у његовом окружењу. Што се тиче њега самога, изгледа да је за такве промене био генетски предодређен, а окружење је постепено сам моделирао да му буде послушно, да га велича и слави.

Милошевић је израстао на крилима и на расположењу јавности. Њега је народна подршка подигла до неба, као што га је на крају његове политичке каријере стрмоглавила на само дно.

 (Наставиће се)

 Издавач књиге: Metaphysica, Београд, тел.: +381 11 292 0062, E-mail: metaphysicster@gmail.com 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.