OD GAZIMESTANA DO HAGA - Autoritarno odlučivanje u politički poraz

Prema nekadašnjem Ustavu Srbije ona nije imala pravo da donosi i mijenja sopstveni ustav bez saglasnosti autonomnih pokrajina. Sada je bilo predloženo amandmanom 47 da se Srbiji vrati njeno ustavotvorno pravo, da sama donosi i mijenja svoj ustav.

Nesrećna evolucija od demokratskog do autoritarnog načina odlučivanja glavna je karakteristika toka Miloševićeve vladavine i glavni razlog njegovog konačnog političkog poraza

*********************************************************** 

... Suprotno svakoj pravnoj logici, prema važećem Ustavu Republike, ona nije imala pravo da donosi i menja sopstveni ustav bez saglasnosti autonomnih pokrajina. Sada je bilo predloženo, tzv. amandmanom 47, da se Srbiji vrati njeno ustavotvorno pravo, da sama donosi i menja svoj ustav.

Ono što danas izgleda sasvim normalno, tada je bilo prava jeres. Taj je amandman podigao pravu buru negodovanja na Kosovu i Metohiji kod tadašnjeg političkog rukovodstva, koje je bilo u većini šiptarskog nacionalnog sastava. Otvoreno su upozoravali da to u Skupštini Kosova neće biti prihvaćeno, uprkos brojnim sastancima i nastojanjima srpskog političkog rukovodstva da ih se razuveri u neodrživost dotadašnjeg rešenja.

Problem je bio posebno delikatan što se nije odlučivalo u delovima, nego o predlogu u celini, pa je postojala opasnost da budu dovedene u pitanje i ostale promene, koje su jedva usaglašene. Milošević je tada bio predsednik CK SKS. Povodom toga, na nekoliko dana pred konačnu odluku, primio je delegaciju Srba sa Kosova na čelu sa Vukašinom Jokanovićem, predsednikom Skupštine Kosova i Tomom Sekulićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta SKS. Oni su ga ubedili da će čitave ustavne promene biti odbačene ukoliko ne odustanemo od pomenutog amandmana 47.

Politika korak po korak

Posle tog sastanka Milošević me pozvao (bio sam predsednik Skupštine Srbije i predsednik Ustavne komisije) i insistirao da pomenuti amandman 47 izbacim iz predloga ustavnih promena, kako ne bismo doživeli katastrofu – da nam odbiju celokupne promene. Smatrao je kako je bolje da idemo korak po korak, da sada sprovedemo deo promena, a da ustavotvorno pravo ostavimo za narednu fazu.

Taj njegov zahtev sam kategorički odbio. Rekao sam mu da mi to jednostavno ne možemo da uradimo, jer smo na milionskim narodnim zborovima širom Srbije ne samo dobili za to plebiscitarnu podršku, nego i neopoziv zahtev da se ta promena izvrši.

Ja nisam u stanju da izađem pred javnost i obrazlažem da smo se uplašili. Trebalo je na vreme da mislimo šta obećavamo narodu, a ne da se poigravamo sa njegovom sudbinom. Tvrdio sam da nas niko neće razumeti ako to učinimo, da ćemo veće razumevanje imati ako se ustavne promene odbiju, u šta ne verujem.

Insistirao sam da se nađemo svi četvoro, koji smo uglavnom pripremali sve sudbonosne odluke, Milošević, Bogdan Trifunović, Petar Gračanin i ja, pa da zajedno procenimo situaciju. To smo odmah i učinili. Došlo je do različitih stavova. Gračanin je podržavao Miloševića, a Trifunović mene.

U takvoj situaciji sam istupio sa najavom da ću podneti ostavku i javno obrazložiti razlog, ako se donese odluka o odustajanju od amandmana 47, jer mi savest ne dozvoljava da postupim drugačije. Milošević je popustio. Odlučeno je da idemo do kraja s predlogom. Ustavne promene su donete, uključujući i vraćanje ustavotvornog prava Republici, što je kasnije bilo od presudnog značaja da se pri raspadu SFRJ ne odvoje svi delovi federacije, uključujući i Kosovo i Vojvodinu.

Nema apsolutizma

Kao što se iz navedenog primera vidi, na Miloševića je bilo moguće uticati. On je bio u stanju da sasluša srpsko rukovodstvo sa Kosova i da prihvati argumente, ali je bio u stanju i da promeni sopstveni stav ako dobije druge, još značajnije i jače argumente. Nije se ponašao apsolutistički, a nije ni mogao, jer njegovi stavovi ne bi bili prihvaćeni ili bi bili javno osporavani.

Bilo bi, međutim, nezamislivo da se tako nešto dogodi na sednici Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, čiji je on predsednik, krajem njegovog političkog delovanja. O pitanjima o kojima je on iznosio svoje stavove nije moglo biti, niti je bilo, ni pitanja, ni rasprave, ni glasanja. Sve se podrazumevalo. Ta nesrećna evolucija od demokratskog do autoritarnog načina odlučivanja glavna je karakteristika toka Miloševićeve vladavine i glavni razlog njegovog konačnog političkog poraza.

Za transformaciju njegove ličnosti od normalnog političara demokratske i socijalističke, pa zašto da ne i nacionalne orijentacije, u apsolutistu koji nikoga ni za šta ne pita i nikoga ne sluša, koji o svemu sam odlučuje, a drugi su dužni samo da aminuju i da sprovode, pa i da budu smenjivani kao grešnici ako nešto u praksi ne bude valjalo (a mnogo toga nije valjalo), bilo je potrebno mnogo promena i u njemu samome i u njegovom okruženju. Što se tiče njega samoga, izgleda da je za takve promene bio genetski predodređen, a okruženje je postepeno sam modelirao da mu bude poslušno, da ga veliča i slavi.

Milošević je izrastao na krilima i na raspoloženju javnosti. Njega je narodna podrška podigla do neba, kao što ga je na kraju njegove političke karijere strmoglavila na samo dno.

 (Nastaviće se)

 Izdavač knjige: Metaphysica, Beograd, tel.: +381 11 292 0062, E-mail: metaphysicster@gmail.com 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.