О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (8)

Малобројна домаћа интелигенција, школована углавном у Београду, Бечу, Прагу, Грацу и другим европским културним центрима, пристигла је у Бању Луку почетком 20. вијека. Хватајући се у коштац са великим пословима на културном, просвјетном и уопште националном плану, ускоро је нови замајац добила у првим бањолучким матурантима, школованим код куће

Од свог оснивања, хор "Јединство" пјевао је у цркви на литургијама, нарочито о младим недјељама и великим вјерским празницима. Народ је радо долазио на богослужења и волио да чује умилну и складну пјесму којом је узношена молитва Богу.

Православна црквена служба и божанствене пјесме на словенском језику имају посебну љепоту.

О томе свједочи догађај испричан у "Вили" бр. 2, од 1895. године. забиљежено је да су, на погребу руског цара Aлександра III Aлександровича, 1894. године, свијет толико гануле црквене пјесме да је енглеска краљица издала наредбу да се од тада за покој душа умрлих чланова краљевске куће, пјевају у првом реду православне пјесме, а особито "Со свјатими у покој".

Поред пјевања у цркви, "Јединство" је већ првих година рада давало приредбе и забаве, а учествовало је и на онима које су приређивала друга друштва. Једно вријеме "Јединство" је имало и дилетантску глумачку секцију, која је наступала на приредбама Друштва, и обогаћивала садржај у српском културном животу

Критике на страницама "Виле"

Српско православно црквено пјевачко друштво "Јединство" приредило је 21. октобра 1895. године забаву у корист своје благајне. Поред поздравног говора и декламације, хор Друштва извео је седам пјесама. У другом дијелу програма била је игранка, на којој је, како је остало забиљежено, било и страних игара "а не би требало", у критичком тону пише "Босанска вила".

У истом тону, на њеним страницама могле су да се прочитају и друге критике, што је показивало да "Вила" будно прати све што њен народ ради. Била је ту да похвали, али и да покуди кад треба, све у корист народну.

На Ваведење 1896. године Српска читаоница у Бањој Луци приредила је забаву са игранком. На програму су биле три пјесме, двије за мјешовити и једна за мушки збор, и два позоришна комада: "Клин клином" и "Свекрва". Пишући о том догађају, "Вила" наглашава да су у другом дијелу програма биле игре на пола стране, као да не би могло без њих бити.

Још је чудније да је и програм на њемачком штампан, што је први пут на српској забави у Босни. "Вила" даље наглашава бојазан да би се "могла предругојачити она стара: "Бања Лука, на Крајини хвала, а ко је крив томе, Бог нека му суди".

Бањолучка реалка (1895)

Малобројна домаћа интелигенција, школована углавном у Београду, Бечу, Прагу, Грацу и другим европским културним центрима, пристигла је у Бању Луку почетком 20. вијека. Хватајући се одмах у коштац са великим пословима на културном, просвјетном и уопште националном плану, ускоро је нови замајац добила у првим бањолучким матурантима, школованим код куће. Наиме, још 1885/86, школске године отворена је у Бањој Луци Трговачка школа која је спремала трговачки и чиновнички кадар, потом је школа укинута, а 1895. завршена је изградња првог крила репрезентативног здања бањолучке Велике реалке.

Почетак рада, у то вријеме једине пуне средње школе у Босанској Крајини, обиљежен је скромном свечаношћу 4. октобра 1895. године, У први разред школске 1895/96. године уписана су 64 ученика.

Први директор Реалке био је Aвгуст пл. Тартаља, а први професори били су Владимир Скарић, прото Вид Ковачевић, фра Фрањо Ђурић, Ибрахим Ф. Кадић и Јаков Елијац.

Објашњавајући да су ђаци, поготово виших разреда Велике реалке, уживали посебан углед у граду, Вук Јеловац пише да су радо одлазили у пјевачке и музичке дружине, посјећивали просвјетно културне кружоке, његовали гимнастику као здрав и користан спорт: "Све то као и ничим неначет рз и образ и солидна и темељита настава и стечено знање за време школске обуке, много је деловало на свестрано образовање тадашњих ђачких генерација, које су стекле јак и беспрекоран основ, а што се показало као необично позитивно и доцније, кад су ови, свршени људи пошли у практичан живот..."

Временом се број ђака Велике реалке, доцније Реалне гимназије, повећао. Друго крило зграде завршено је 1903. године, док је коначан изглед ово репрезентативно здање, које ће деценијама бити симбол Бање Луке и Крајине, добило за вријеме Врбаске бановине 1930/1931. године.

Бањолучка Реалка образовала је дјецу из Бугојна, Бихаћа, Босанске Дубице, Босанске Градишке, Варцар Вакуфа и других мјеста. Стога аустријска школа, из које је ћирилица била протјерана, а много градива које су у њој учило, вријеђало је српска национална осјећања, имала је и своје позитивне стране.

Виша дјевојачка школа

Њени ђаци излазили су из школских клупа са широким видицима и знањем два страна језика, што им је омогућавало контакте са свијетом, али и наставак школовања у великим европским центрима.

Једва дочекавши да своју дјецу могу дати даље на школе у Бањој Луци, родитељи су то чинили и онда кад баш нису имали материјалних услова, сналазећи се како су знали и могли.

Пошто у почетку женска дјеца нису могла да иду у Гимназију за њих је 1898. године основана Виша дјевојачка школа у којој су се поред образовних предмета учили и предмети за практичан рад у домаћинству.

Пјевање је у овој школи било обавезан предмет, а клавир се учио факултативно. Тако су се младе бањолучке госпођице спремале да уђу у образовно друштво у коме неће заостајати за својим вршњацима.

Добротворне забаве

Српска пјевачка друштва често су приређивала приредбе и забаве. Остварени приход није ишао само у корист њихове "глагајнице", како се тада говорило, него су друштва из тих средстава помагала српској сирочади која су остајала послије ратова и монтираних процеса против српског народа, или неком свом осиротјелом члану, српском ђаку, старала се да се купе музички инструменти за друштво, гардероба за позоришне секције. Понекад су друштва помагала велике културне акције српског народа, попут "преноса костију неуморлог Вука Караџића", као што је то, како је објављено у "Вили" бр. 8. од 30. априла 1897. године, учинило Српско-православно црквено пјевачко друштво "Вијенац" у Брчком приредивши забаву на други дан Васкрса.

На Митровдан године 1897. држала су забаву два српска пјевачка друштва у Крајини: "Јединство" у Бањој Луци и "Вила" у Приједору. На програму "Јединства" нашло се десет тачака и то: три пјесме у мјешовитом, двије у мушком збору, један дует и једна соло. Поред тога, била је ту и жива слика "Косовска дјевојка" и "Шаљиви риболов".

Приједорска публика видјела је нешто скромнији програм: три пјесме за пјевање, и то двије у мјешовитом, а једна у мушком збору и једна уз гусле. Послије тога изведена је представа "Три бекрије".

Оснивање Бањалучко-бихаћке митрополије

Оснивање Бањалучко-бихаћке митрополије, 1900. године, са митрополитском столицом у Бањој Луци, допринијело је развијању и јачању националног живота, а тиме и успјешнијем раду постојећих српских друштава као и оснивању нових, попут "Добротворне задруге православних Српкиња Бањолучанка", потоњег "Кола српских сестара".

Митрополија дабро-босанска дуго је била једна од највећих епархија Пећке патријаршије, са 233 парохије и 481.000 душа.

Због великог подручја које је заузимала, надлежни архијереј није стизао да обиђе све дијелове епархије, па су трпјели и Црква и народ. Са овим проблемом, који је дочекао аустроугарску окупацију, коначно се ухватио у коштац агилни митрополит дабро-босански Николај Мандић. У представци упућеној 31. марта 1899. године васељенском патријарху Константину, митрополит Мандић молио га је да дозволи оснивање посебне епархије за подручје Бање Луке и Бихаћа.

Увидјевши да је захтјев дабро-босанског митрополита оправдан, васељенски патријарх одлучи да се поменута црквена област раздијели у два самостална округа: Дабро-босанску и Бањалучко-бихаћку митрополију.

За првог митрополита изабран је архимандрит Евгеније Летица, који је до тада био на служби у Темишвару. Прије него што се закалуђерио, провео је дуже вријеме у Босни као државни чиновник.

Како су окупаторски аустроугарски закони тада налагали, оснивање нове епархије и избор митрополита потврдио је аустријски цар Фрањо Јосип.

Схватајући важност овог историјског чина за народ и Цркву бањолучко-бихаћке регије, новом митрополиту приређено је величанствено славље, коме је свој удио дало и Српско-православно црквено пјевачко друштво "Јединство".

Aрхимандрит Евгеније Летица, потоњи први митрополит бањалучко-бихаћки, био је веома образован човјек. У времену у коме се национална осјећања нису смјела јавно показивати и његовати, схватио је значај српских друштава, носилаца народног препорода, те је свесрдно помагао њихово оснивање и рад. Био је члан Матице српске, почасни члан "Добротворних задруга Српкиња у Босанској Дубици, Приједору и Бањој Луци. "Побратимства" у Санском Мосту, члан - добротвор Просвјетног и културног друштва Срба у Босни и Херцеговини "Просвјета", као и један од чланова утемељивача Српског православно-црквеног пјевачког друштва "Јединство".

 (Наставиће се)

Допринос успјеху

Неки ученици Реалке, као на примјер Владо Милошевић и Петар Костић, били су активни чланови пјевачког друштва "Јединство" и допринијели су његовом успјеху и угледу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.