О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (6)

Године 1885. на српску културну сцену у окупираној Босни и Херцеговини ступа "Босанска вила", лист за забаву, поуку и књижевност. На њеним странама освануле су вијести о светосавским бесједама у Брчком, Бугојну, Коњицу, Босанском Новом...

Пада у очи вијест објављена 1889. када се широм Српства славила 500-годишњица славне Косовске битке, да на Светосавској бесједи у Брчком није било гусала "без којих не би требала да буде ни једна српска бесједа. Оне су моћни будилац српског духа, који га одржава тријезним кроз равних пет стотина љета".

У готово три деценије свога постојања (1885-1914), што у вријеме аустроугарске није пошло за руком ниједном другом српском листу, "Вила" је била "будни стражар који чува и бодрим оком прати све што се јавља на обзорју српске просвјете и културног напретка". За "Вилу" су писали: Сремац, Дучић, Шантић, Ћоровић, Змај, Кочић и многа друга чувена српска пера.

Рад српских пјевачких друштава у Босни и Херцеговини, а поготово њихове наступе, приредбе, забаве, сијела можемо да пратимо посљедњих година 19. вијека прије свега захваљујући "Босанској вили". И бањолучко "Јединство" ће, као што ћемо се доцније увјерити, од свог оснивања 1893. године, па све до Првог свјетског рата наћи мјесто на њеним страницама.

Хорско пјевање

Музика је од искони човјеков вјерни пратилац. У раду и одмарању, тузи и весељу, човјек је своја осјећања и расположења најбоље изражавао кроз музику, користећи притом превасходно грло, као најљепши и најплеменитији Богомдани музички инструмент и глас, као његов непосредни израз. У средњем вијеку манастири и цркве су једина музичка средишта. Одатле музика долази на феудалне дворове, гдје професионалне музичке и жонглерске дружине забављају беспослено дворско друштво. Музика стиже и на градске тргове на којима трубадури и трувери увесељавају народ.

Вокална хорска музика достигла је врхунац у 16. вијеку. Тада настају музичка дјела која траже школоване пјеваче, а цркве, манастири и самостани имају и своје школе гдје се учи црквено појање и инструментална музика (ова друга код римокатолика).

У доба романтизма у грађанском друштву ничу прва пјевачка друштва, односно "пјевачке дружине", како их понегдје називају. Прво такво друштво основано је у Енглеској 1761. године, у Русији 1802. у Њемачкој 1809. Швајцарској 1810. и тако редом.

Чланови пјевачких друштава у почетку су били професионални пјевачи и композитори, но пјевачки покрет незадрживо се ширио и све више окупљао и аматере, дакле људе који једноставно желе да се друже и пјевају "за свој грош".

Темеље музичке културе у Србији поставио је тридесетих година 19. вијека Јосиф Шлезингер, најприје у Шапцу, а потом у Крагујевцу, као утемељитељ и диригент оркестра званог "Књажевска банда".

Хорско пјевање у Србији почиње да се развија истовремено са инструменталном музиком. Први помен о једном хору потиче из 1834. године и везан је за књаза Милоша Обреновића. Тада је хор, састављен само за ту прилику, пјевао у Крагујевцу, на балу, организованом у част књажевог одликовања које је примио од султана.

"Књажевска банда" пратила је пјевање глумаца у позоришним комадима дилетантске дружине Јоакима Вујића у Крагујевцу 1835. године.

Долазак Станковића

Хор је учествовао и у представама позоришних дружина Aтанасија Николића и Николе Ђурковића, што се публици допало толико да се јавила жеља за хорским пјевањем и мимо позоришних представа. Пјевачки надарен и музички образован, Ђурковић је 1838. године основао Српско црквено певачко друштво у Панчеву. Његов хор хваљен је на све стране, па се и у Београду јавља интересовање за оснивање таквог пјевачког друштва. Године 1850. мања група образованих грађана почела се окупљати ради хорског пјевања. Тражили су способног хоровођу и године 1852, када из Румуније у Београд стиже Милан Миловук, он предложи да оснују стално пјевачко друштво са правилима и управом, те тако и учинише. У прво вријеме друштво је постојало и пјевало ради сопственог уживања и забаве, као што су то правила и налагала. Пјевали су највише њемачке и понеку француску пјесму. На српске народне мелодије и пјесме, као и на ширење пјевања у народу - нису ни помишљали.

Ситуација се мијења 1856, када у Београд долази композитор и пијаниста Корнелије Станковић и сликар, доцније академик Стеван Тодоровић из Новог Сада, обојица јаке и јасне националне оријентације. Са "Београдским певачким друштвом" приредили су концерт Станковићевих композиција. Станковић је био први школовани српски музичар који полази од народног мелоса као стваралачке основе, чиме поставља темеље националном смјеру у српској музици. Године 1863. Корнелије Станковић изабран је, мјесто Миловука, за хоровођу "Београдског певачког друштва".

У Војводини, осим "Панчевачког српског црквеног певачког друштва", основаног 1838. године, сва остала пјевачка друштва настала су у другој половини 19. вијека, највише 60-их година, у вријеме покрета Уједињене омладине српске. Била су то углавном црквена пјевачка друштва, која су уз црквено појање његовала и свјетовну музику.

Очување националне свијести

Српска пјевачка друштва, која су и у Србији и у Војводини била културни, друштвени и национални центри, у Босни и Херцеговини имала су немјерљив значај очувању националне свијести српског народа под туђинском влашћу. Овдје, гдје је вишевјековну турску, замијенила аустроугарска окупаторска власт, српска пјевачка друштва постала су народна уточишта, извори на којима се пила духовна снага за нове буне и устанке, и нова прегнућа.

Крај 19. и почетак 20. вијека у Босни и Херцеговини је доба у коме се оснивају пјевачка друштва на конфесионалној и националној основи. Тада су основана српска пјевачка друштва: "Његуш" (1886) у Тузли, "Вила" (1887) у Приједору, "Гусле" (1888) у Мостару, "Слога" (1888) у Сарајеву, "Соко" (1889) у Требињу, "Николајевић" (1900) у Варцар Вакуфу, "Застава" 1891. у Невесињу, "Јединство" (1893) у Бањој Луци и даље широм Босне и Херцеговине.

Од хрватских друштава најстарије је "Требевић", основано 1894. у Сарајеву, "Мајевица" (1896) у Тузли, "Нада" (1898) у Бањој Луци, а од муслиманских друштава "Гајрет" је основан 1903. године у Сарајеву и у Бањој Луци, и тако редом. Јеврејска "Лира" основана је 1900. у Сарајеву.

Кад је једном почео, покрет оснивања пјевачких друштава није се могао зауставити, тако да су до 1941. године у Босни и Херцеговини била 73 организована пјевачка друштва и то: 34 српска, 21 хрватско, 9 муслиманских, 2 јеврејска, и 3 радничка друштва.

                                       СПД "Јединство"

Почетак музичког и позоришног живота у Бањој Луци, обнављање Српске читаонице и светосавске забаве, које су поред бесједе о светом Сави имале и музички дио, створиле су деведесетих година 19. вијека духовну климу за оснивање српског пјевачког друштва у Бањој Луци, значајном културном и духовном центру српског народа.

Од оно мало сачуваних докумената о Српском православном црквеном пјевачком друштву "Јединство", потоњем Српском пјевачком друштву "Јединство" из Бање Луке, већина указује на то да је Српска православна црквена општина основала ово пјевачко друштво на Ваведење Пресвете Богородице 1893. године. У Правилима Друштва, донесеним на сједници одржаној 12/24. априла 1894. године, у члану 33. каже се да "Друштвена година почиње на дан 21. новембра на Ваведење сваке године", а завршава се сљедеће године уочи тог дана.

Чињеница да је "Јединство" 1933. године прославило 40- годишњицу рада, о чему постоје написи у дневној штампи из тог времена, такође говори у прилог онима који 1893. сматрају годином оснивања овог бањолучког пјевачког друштва. Међу њима је и др Ђорђе Микић, аутор прве повјеснице СПД "Јединство".      

Истине ради, рецимо да има и другачијих мишљења. Тако Златко Пувачић у својој књизи "Стара Бања Лука", у тексту посвећеном СПД "Јединство" (стр.159), биљежи: "Године 1888. образован је певачки хор са циљем да поред певања у цркви негује и световну песму. Требало је готово пет година да аустријске окупационе власти одобре дјеловање "Јединства" и потврде правила друштва. Први диригент "Јединства" био је учитељ (Младен) Бошњаковић.

После њега хором је руководио учитељ Ксенофон Зита... Од свог оснивања 1893. године "Јединство" је постало стециште српске омладине и његове просторије су биле место где се младеж окупљала ради забаве и разоноде уз песму, свирку и кола."

Aкадемик Владо Милошевић, диригент СПД "Јединство" од 1931. до 1941. године у "Бањолучком музичком љетопису", пише о Младену Бошњаковићу, и каже да је у Бању Луку дошао 1888. године" и радио са српским црквеним пјевачким друштвом (мушки хор), који је 1893. добио назив "Јединство", те да се касније преселио у Мостар (гдје је једно вријеме био диригент Српског пјевачког друштва "Гусле").

О том црквеном пјевачком друштву, претходнику "Јединства" , писала је "Босанска вила", у броју од 1. јануара 1888. године. У најави Светосавске славе и забаве коју приређује Српска православна школа у Бањој Луци, наводи Програм. 

 (Наставиће се)

Пјесма прирасла срцу

Српском народу пјесма је необично прирасла срцу. То казују његове народне пјесме и гусле јаворове, којима се Србин у тешким данима челичио, с којима је кретао у бој, славио побједе, проносио славу својих пређа. Српска пјевачка друштва наставила су тај посао. Замисао око оснивања ових друштава одавно је загријала народну душу. Док су друштва била у повоју, Српска православна црква и српски родољуби помагали су им да ојачају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.