О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (4)

Пред устанак 1875. године у Крајини је радило педесетак српских школа, мада су им турске власти на сваки начин ометале рад, бојећи се напретка и освешћења српског народа

Манастири у Крајини, попут Гомионице, Моштанице, Ступља, Липља, које народ у својим предањима уплиће у вијенац светих немањићких задужбина, били су огњишта духовног живота српског православног народа, извори његове писмености и културе. Из њих се рађају прве српске народне школе.

Не зна се кад је тачно отворена прва српска основна школа у Бањој Луци. Митар Папић о томе наводи два документа из прве половине 19. вијека: из једног турског записа, види се да је 1831. године "вилајетска власт, на молбу христијанског особља, дозволила да ради поучавања њене младежи по њиховом обичају учитеља имати могу".

Долазак учитеља

Послије четири године (1835), стигао је из Цариграда ферман да се за православну и католичку крштену дјецу може отворити школа у Бањој Луци, али не зна се да ли је школа отворена или није. Папић каже да "школа није отворена" и као разлог наводи да се вјероватно није могао наћи квалификован учитељ.

Ђорђе Микић цитира једног старог Бањолучанина који пише: "Истом 1832, почиње у Бањој Луци свитати зора школовања и писмености у православном дијелу нашег народа..." Срби су, наводно, замолили босанског валију да им дозволи да смију у царско здравље, добавити једног учитеља, који би њихову дјецу поучавао у вјери и писмености да им дјеца не остану слијепа код здравих очију. Валија услиши молбу те Срби 1832. добише дозволу да имају учитеља.

Микић даље наводи садржај оригиналне везирове дозволе која се, како каже, налазила у архиви Српско-православне црквене општине у Бањој Луци, али није сачувана. Aрхива је дијелом пропала за вријеме Првог свјетског рата, а остало су спалиле усташе за вријеме Другог свјетског рата.

Дозвола је, значи, постојала, али се не зна да ли је школа радила.

"Поуздано се зна да српско-православна школа у Бањој Луци ради од 1856. године. Те године у школи је предавао учитељ Михајло Ћурковић, који је доселио у Босну из Мађарске". Од те године може се редовно пратити живот ове школе", пише Митар Папић.

У "Првом шематизму Православне српске митрополије бањалучко-бихаћке" за годину 1901. наводи се да је мушка основна школа основана 1864. године и да су учитељи били: Ксенофон Зита и Стево Вукић, а имала је 143 ученика. У женској основној школи, основаној исте године, радиле су учитељице: Софија, удова Ковачевић и Aнка Дракулић, а ученица је било 149.

Школски фонд

 Школа се издржавала од прилога бањолучких грађана, претежно трговаца. У почетку, школу су највише похађала дјеца трговаца, али ускоро крећу и дјеца занатлија са жељом да науче да читају, пишу и помало рачунају, тек толико да могу у тефтер завести којег дужника и тако очевима припомоћи у послу.

Године 1871. основан је школски фонд "који износи 20.000 гроша чаршијскијех. Најглавнији трговци бањолучки, без којих се не може ништа свршити", својим прилозима омогућавају рад школе. Међу њима су: Ђорђе Делић, Јово Пиштељић, Јово Кнежевић и други. Овај фонд представља једну од најстаријих институција те врсте у Босни и Херцеговини.

Пред устанак 1875. године у Крајини је радило педесетак српских школа, мада су им турске власти на сваки начин ометале рад, бојећи се напретка и освешћења српског народа.

Српска школа је од 1862. године била смјештена у масивној једноспратници, власништву Црквене општине, у непосредној близини цркве "Ћелије", у Пелагићевој улици. Потом је 1864. године пресељена у бившу Радуловић-Опујићеву кућу, на почетку Господске улице, тамо гдје је данас Скупштина града. Ту је радила све до 1906. кад је саграђена нова зграда Српске основне школе, која и данас постоји код биоскопа "Козара".

У тој згради Српска основна школа ради до Првог свјетског рата. Послије рата укидају се националне школе, дјеца иду у државне, а зграда се препушта српским друштвима међу њима и СПД "Јединство", које се и данас тамо налази.

Пелагићева Богословија

Круну активности за духовно и културно просвјећивање српског народа у Бањој Луци и Крајини, коју је предводила Српска православна црквена општина шездесетих година 19. вијека, чини отварање Богословије. Утемељивач, први управник и предавач бањолучке Богословије, био је Василије - Васа Пелагић, који је наумио од ове народне школе "мало свеучилиште начинити".

Потписници "штатута" Богословије, по коме се у овој школи радило, били су: прота Трифун Јунгић, Ђорђе Делић, Томо Радуловић, Јово Пиштељић, Јово Кнежевић, Саво Милић, Јово Милић, Ристо Вукић и Саво Билбија.

Основана 1866. године, Богословија је под Пелагићевим руководством радила до његовог хапшења у марту 1869. године. За то вријеме Пелагић је национално и политички пробудио Бању Луку и Крајину, што је утицало на сва потоња збивања у овом граду. За потребе својих ђака основао је Пелагић и читаоницу, чиме је поставио темеље првој Српској читаоници, значајном фактору просвјећивања овдашњег народа.

У прво вријеме, Богословија је била смјештена у згради Старе српске основне школе, да би потом прешла у новосаграђену велику зграду, Семинарију, завршену 1871. године, уз Стару српску основну школу до Царског друма (данас улица Краља Петра Првог). Била је то највећа зграда у оно вријеме, у Бањој Луци.

Бањолучка Богословија радила је до школске 1874/75. године. За то вријеме одшколовала је 67 младића, који су као свештеници или учитељи наставили да шире православну вјеру, просвјету и културу.

Aустроугарска окупација

Послије саопштења да је 29. јула 1878. године ратификован Берлински уговор, аустроугарска војска била је спремна да уђе у Босну и Херцеговину.

Неколико дана прије њеног уласка, главнокомандујући аустријске војске, генерал Иван Филиповић, издао је становништву ових крајева прокламацију у којој се, између осталог, каже: "Трупе аустријског цара и мађарског краља на путу су да пређу границе ваше отаџбине. Оне не долазе као непријатељи, да насилно отму ове земље, већ као пријатељи, да учине крај свима, који не само што пустоше кроз читав низ година Босну и Херцеговину, већ прете мирном животу пограничних, аустријских земаља.

Цар је с болом сазнао, да грађански рат пустоши ове лепе земље, да њихови становници међусобно ратују, да су промет и трговина прекинути, да су ваша стада остављена на милост и немилост пљачки, да ваша поља нису поорана и да су се беда и несрећа одомаћиле како у градовима тако у селима. Велики и тешки догађаји онемогућили су вашој влади, да на сталној основи васпостави мир и ред на којима почива народно благостање.... Задахнут жељом за ваше добро, Његово величанство султан се нашао побуђен, да вас повјери заштити свога моћног пријатеља цара и краља. И тако ће се царска и краљевска војска појавити у вашој средини. Она вам са собом не носи рат, већ мир. Наше ће оружје свакога штитити и никога неће угњетавати... Ваши се закони и ваше установе неће самовољно уништавати, ваши ће се обичаји и ваше нарави штедети".

Сав цинизам и дволичност Aустроугарске, тог двоглавог чудовишта, били су јасни од ступања на ова подручја. Њено "добро" осјетили су бањолучки Срби кад им је народна "усрећитељка", већ у првим данима своје владавине, одузела грађевински материјал прикупљен за изградњу цркве.

Мртвило и пропаст

Био је то само почетак. Праве намјере и дјела Aустроугарске илустроваћемо познатим Пелагићевим "Писмом Гледстону", енглеском министру спољних послова, у коме се каже:

"... Aустрија заиста нема ни умне ни моралне снаге да достојно изврши велико дјело, које јој европске велесиле повјерише, дајући јој мандат да окупира Босну и Херцеговину - дјело ослобођења и унапређења угњетених народа. За чист посао требају чисте руке; за поштено дјело треба поштених радника; за велико дјело треба узвишен, знанствен и енергичан геније. Aустрија, та стара лисица и освајачица народа, није тога показала ни код своје куће, у својој остарјелој држави, а толи ће учинити код поштеног и од природе слободног и трезвеног народа у Босни и Херцеговини", пише Пелагић.

Да би ово потврдио фактима, Пелагић даље наводи: "Народ у Босни и Херцеговини имао је за времена турске владавине далеко већу самоуправу, у школи, у цркви и општини, но што је данас има под "цивилизованом и културтрегерском" Aустријом. На основу такве самоуправе народ је могао оснивати просвјетне фондове и школе без питања дотичне власти. Избор попа, учитеља, општине и одбора школског, бивао је санкционисан пуномоћијем народа, ког се то тиче, а не од паша и везира.

 (Наставиће се)

Изневјерене наде

Од великог устанка у Крајини и Херцеговини 1875-78, овдашњи народ очекивао је национално и социјално ослобођење Босне и Херцеговине, послије вишевјековне турске окупације. Наде устанка изневјерила је нова, аустроугарска окупација која ће потрајати пуних 40 година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.