О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (3)

У вријеме устанка плануле су обје српске православне цркве у Бањој Луци. Пелагићеву цркву звану "Ћелија" запалио је Ибрахим Бојић, а Ребровачку цркву такође Ибрахим, али овај пут Чорчаушевић. На великој парцели на углу данашње Aлеје светог Саве и улице Бана Милосављевића, тамо гдје је данас небодер, 1879. године саграђена привремена парохијска црква

У покушају да спасу своју владавину кад им се царство заљуљало, Турци дају хришћанима разне повластице. Тако су од 1856. године дозвољавали Србима оснивање црквено-школских општина. У Бањој Луци, материјално јака, добро организована црквена општина политички, национално и културно предводи српски народ. На њеном челу су свештеници, а у раду учествују угледни трговци и занатлије. Основна дјелатност црквених општина била је изградња светих храмова и школа, без којих није био могућ духовни и културни препород народа.

Црквено-школска општина

Црквене општине, у почетку, нису имале правила рада, него су дјеловале по обичајном праву и уживале велику аутономију. Тако их је затекла аустроугарска окупација.

У турско доба црквене општине одлучивале су о постављању пароха и учитеља, што су, за вријеме нове окупаторске власти, озваничиле "штатутом" 1881. године. Међутим, кад су власти увидјеле колика је снага црквених општина и који утицај учитељи и свештеници имају на српски народ, покушале су да укину то право.

Маја 1892. године Земаљска влада у Сарајеву доноси наредбу по којој се учитељи могу примати у службу само уз одобрење власти. Од тада почиње борба за црквено-школску аутономију. Године 1893. на челу те борбе је Српско-православна црквена општина Бања Лука. Прикупљени су потписи из 24 општине на петицију Земаљској влади, којом се тражило да се поменута наредба укине. Захтјев црквених општина није успио, па Срби 1896. године пишу директно Бечу и траже црквено-школску аутономију. Од тог "првог царског меморандума званично почиње покрет за црквено-школску аутономију, који ће потрајати цијелу деценију".

Још на почетку борбе за црквено-школску аутономију, 1893. године, на бањолучку културну и националну сцену, под окриљем Црквене општине Бања Лука, ступа Српско пјевачко друштво "Јединство", послије чега се оснивају и друга српска друштва. У добар час! Тако су се у доба, кад су национални осјећаји морали да се крију, многи народни послови завршавали кроз та друштва.

Забрана Турака

Године 1798. Срби добише дозволу турских власти да из темеља обнове уништени храм у претходним димензијама, што је било недовољно за све бројнији српски народ у Бањој Луци.

Некако иза Кнешпољске буне, 1858. године, умирене посредовањем бањолучких грађана, међу којима су били: Саво Милић, прота Трифун Јунгић и други, обратише се овдашњи Срби Порти, да им дозволи градњу велике цркве.

Порта крајем 1859. године одобри да "бањалучка раја може без запреке подићи себи једну богомољу у означеним димензијама". Царски ферман паша је 1860. свечано уручио представницима црквене општине Сави Милићу, Ђорђу Делићу и проти Трифуну Јунгићу. Мислећи да је тиме све ријешено, Срби Бање Луке и околине почеше прикупљати грађевински материјал, такмичећи се ко ће више допринијети "да се сагради црква какве ни њихови прађедови од Косова не видјеше".

Међутим, и поред царског фермана, од цркве у Бањој Луци тај пут не би ништа, баш као ни 1863. године, кад их Турци поново спријечише.

Зато није у праву руски конзул Aлександар Гиљфердинг кад критикује бањолучке Србе, посебно трговце, што нису у граду саградили цркву, него на богослужења иду у сеоску цркву на сат хода од града, мислећи притом на Ребровачку цркву. У ствари, Турци нису дали да се црква у граду сагради.

Срби не хтједоше више никога да моле. Вјеровали су да ће доћи боља времена, па ће цркву саградити по својој жељи.

Тек почетком 19. вијека подигоше "нешто ћелије", (у доцнијој Пелагићевој улици), која им је служила као богомоља, све док и она није планула за вријеме устанка 1875.

Владавина терора

Француски новинар Шарл Иријарт (Цхарле Зриарте) боравио је у Бањој Луци у вријеме устанка и о догађајима са лица мјеста биљежи:

"... Због устанка раја је напустила крај и Турци су господари, а свашта је могуће... Католици су сигурнији од православних, ни једни ни други не смију да иду у турску четврт... Зима долази, а жетва труне, те се губи на тлу безу користи за икакву особу. Терор влада и свако је сумњив, не усуђује се заустављати на цести нити шаптати. Сви су православни свештеници морали да побјегну, фрањевци и траписти који имају велики уплив могли су да остану. Турци занесени успјесима свете се Србима. Дошао сам у доста тешким приликама. Прошле ноћи чуо сам крикове и пуцњаву у тамној ноћи. Један дио Турака продро је у кршћанску четврт до српске цркве, па ју је запалио на велико запрепашћење цијеле четврти, остаци се још пуше".

У вријеме устанка плануле су обје српске православне цркве у Бањој Луци. Пелагићеву цркву звану "Ћелија" запалио је Ибрахим Бојић, а Ребровачку цркву такође Ибрахим, али овај пут Чорчаушевић.

Кад је устанак угушен, Срби покренуше нову акцију за градњу цркве. Добише и ферман, прикупише материјал, купише земљиште, но опет од цркве не би ништа, а ево и зашто.

На Берлинском конгресу 1878. године Aустроугарска монархија добила је "благослов" великих сила да окупира Босну и Херцеговину. Окупаторске власти су одмах по уласку у Бању Луку одузеле прикупљени материјал за градњу цркве и, како пише Златко Пувачић изградили "Команду места на почетку Врбас алеје (данас Aлеја светог Саве), гдје је за старе Југославије био Официрски дом" (данас је у тој згради Aрхив РС).

Драган Давидовић наводи да је од поменутог грађевинског материјала изграђена и војна пекара, уређена цеста од Команде мјеста до Врбас-логора (данас школски центар "Рајко Балаћ") и још неки објекти.

Привремена парохијска црква

Све то говори колико су Срби претрпјели штете. Узалуд су од нових власти тражили и чекали обештећење. Видјевши да од тога неће бити ништа, народ, предвођен својом Црквено-школском општином, одлучи да сагради далеко скромнији храм од оног који је првобитно замишљен. Тако је 1879. године на великој парцели на углу данашње Aлеје светог Саве и улице Бана Милосављевића, тамо гдје је данас небодер, саграђена привремена парохијска црква, посвећена Сошествију Светог духа (Светој тројици).

О мјесту на коме је црква саграђена Златко Пувачић пише: "Ово врло пространо земљиште граничило се са земљиштем Саве Милановића, на коме је подигнута велика једноспратна кућа са великим локалом и чија је друга, северна страна, гледала у црквено двориште. Са источне стране црквена порта граничила је са земљиштем на коме се налазила зграда у којој је у турско доба био Aустријски конзулат, после резиденција првог владике бањолучког Летице... те земљиштем на коме је подигнута Девојачка школа и њена сала, у којој је данас кино "Козара". Сада су на делу овог земљишта подигнуте стамбене зграде са локалима".

Подигнута црква била је, како биљежи поменути хроничар, пространа и велика, али скромна и једноставна, без икакве спољне орнаментике и украса, осим звоника. Но, и тај звоник страдао је за вријеме великог невремена па је црква од тада изгубила свој једини спољни украс.

Првобитно замишљену Саборну цркву, бањолучки Срби предвођени Српском црквеном општином, успјели су да саграде тек за вријеме Краљевине Југославије. Темеље је још за Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 5. октобра 1925. године, освештао митрополит бањолучко-бихаћки Василије (Поповић). Црква је саграђена преко пута хотела "Балкан".

"Изградњом цркве на овом мјесту, које се, иначе, звало Јабучик, требало је да овај храм, осим саборног или катедралног, добије и обиљежје меморијала. Наиме, баш ту је, 1809. године погубљено десет Срба и њихов стари свештеник након тзв. Машићке буне", пише Драган Давидовић.

Храм Свете тројице

Градња Саборног храма Свете тројице завршена је 1929. а освештан је на Спасовдан 1939. године.

Кум на овој великој молитвеној светковини коју Бањолучани тешком муком дочекаше, био је, тада већ бивши, први бан Врбаске бановине Светислав Тиса Милосављевић. Освештању је, како биљеже хроничари, присуствовало преко 20.000 људи међу којима су били и изасланици краљевске куће.

Године 1935. Бањолучани су добили Храм светог великомученика Георгија, задужбину београдског индустријалца Илије Ранкића, посвећену његовој супрузи, Бањолучанки Вукосави (рођеној Стричевић).

У овом храму, саграђеном на брду Петрићевац, сахрањен је 1938. године митрополит бањолучки Василије Поповић. Усташе су 1941. године порушиле Храм Св. Бмч. Георгија.

Срби нису дуго уживали у Саборном храму, који су чекали равних 70 година, од добијања дозволе турских власти 1859. до 1929. кад је црква завршена, односно 80 година ако се рачуна кад је освештана. Већ 1941. године у бомбардовању Бање Луке страдала је и Саборна црква.

Во времја ово, Бањалучани поново граде величанствени Саборни храм Христа Спаситеља, на мјесту порушеног Саборног храма. С Божјом милошћу ова генерација ће дочекати да храм пропоје.

Богомоља на Ребровцу

Прве вијести о постојању православног храма у Бањој Луци у 16. вијеку још увијек нису научно утемељене. Зна се да је храм на Ребровцу постојао у вријеме аустријског опсједања Бање Луке 1737. године, када је, како је остало забиљежено - спаљен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.