О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (14)

Понашање Срба осуђених на смрт на Васкрсење Господње јасно говори о неугасивој истинској православној вјери српског народа и у најтежим тренуцима. Та вјера утамничених пробила је зидине Црне куће и охрабрила народ који се нашао испред да са осуђеницима подијели тугу због пресуде, али и васкршњу радост. Овај догађај изазвао је пилатски страх судија, свјесних да су осудили невине

Очекивало се много учесника и народа па су, како пише Златко Пувачић, са двије стране изграђене трибине за 2.000 посјетилаца и још је остало мјеста на којем је могло да вјежба 500 вјежбача.

Златко Пувачић овако свједочи о поменутом догађају: "Пре подне тога дана одржана су такмичења, а после тога је формирана огромна поворка у којој су узели учешћа поред припадника соколских и побратимских друштава и масе сељачког света. Карактеристично је да су у поворци учествовала културна и друга друштва и то тако да су била помешана и српска и хрватска са једним и другим заставама на челу. Сокола је било из Загреба, из Сиска и из других места. Хрватско певачко друштво "Нада" из Бање Луке и СПД "Јединство" ишли су заједно са својим заставама.

Око 2 сата после подне кад су управне аустријске власти биле обавештене о атентату на Франца Фердинанда и Софију одмах су дојурили полицајци на поменуту соколску свечаност и најстроже забранили свако њено даље одржавање тражећи уједно од грађанства да у знак опште жалости истакне на своје домове црне заставе."

Велеиздајнички процеси

У то вријеме у Бањој Луци, пише Вук Јеловац, био је градски предстојник злогласни Паћовски, који је сутрадан по атентату "Харангирао и ушкао и вршио нападе на Србе грађане, јер су по његовом дубоком уверењу као верно-аустријског вишег чиновника сви Срби криви за овај нечувени злочин и да зато сви треба да сносе одговорност".

Aтентат на аустријског престолонасљедника, који је организовала група омладинаца "Младе Босне", а успјешно извршио Гаврило Принцип, био је само повод за напад на Србију и избијање првог свјетског рата, у коме је српски народ и његова Православна црква претрпио нова страдања.

Одмах на почетку Првог свјетског рата почели су монструозни велеиздајнички процеси и суђења, не само младим атентаторима Гаврилу Принципу и његовим друговима, него и многим другим Србима широм Босне и Херцеговине. Бројни Срби ухапшени су и одведени као таоци у злогласни логор Aрад или на чување жељезничких пруга и мостова, обезбјеђивање војних објеката и транспорта. Притом се гледало да се за таоце бирају најугледнији Срби који су имали утицаја у народу - професори, учитељи, свештеници...

У Бањој Луци хапшени су и суђени ђаци Гимназије и њихови професори, грађани Босанске Крајине који су на било који начин помагали Србију за вријеме Балканских артова, чланови српских друштава, прије свега, "Просвјете", "Сокола", "Побратимства". Међу оптуженима налазили су се и неки чланови СПД "Јединство" попут Стеве Мољевића, свештеника Николе Костића и професора Владислава Скарића.

Од 17 велеиздајничких процеса, колико их је одржано у раздобљу Првог свјетског рата, на којима је суђено носиоцима  српског националног грађанског покрета највећи је одржан у Бањој Луци. На овом Велеиздајничком процесу, који је трајао од 3. новембра 1915. до 22. априла 1916. године, суђено је 156 угледних Срба и Српкиња.

Оптужница је бивала сваким даном већа и опширнија. Aустрији је био циљ да што прије пред свјетску јавност изнесе доказни материјал који би потврдио везе оптужених и разних српских друштава и удружења са Србијом, као главним кривцем за Сарајевски атентат и разне друге работе, из којих, тобоже, проистиче њена главна одговорност за Први свјетски рат.

Васкрс у Црној кући

Док је трајало суђење. Бањолучани су чинили све да се затвореницима олакша боравак у затвору. Златко Пувачић биљежи да се народ свакодневно окупља око затвора у Црној кући, нарочито дјевојке, које су настојале да успоставе контакте са затвореницима, међу којима је било и младих људи.

"После је у непосредној близини Црне куће организована менза за затворенике коју је водио трговац Саво Паликућа, а средства за мензу прикупљена су међу бањолучким грађанима", пише Пувачић.

И у овим акцијама предњачиле су чланице "Добротворне задруге православних Српкиња".Иако им је званично био забрањен рад у периоду 1914-1918. године, оне су у потаји наставиле своју мисију а "учесници ђачке афере као и сви они који су населили Црну кућу најбоље знају тадашњи рад Задруге", биљеже "Врбаске новине".

Уочи Васкрса, на Велику суботу, 22, априла 1916. године, изречена је пресуда којом се 16 оптужених осуђује на смрт вјешањем. Међу њима била су и четири свештеника. Ослобођена су 53 лица, а остали су осуђени на робију од 3 до 20 година.

Очигледно, намјера је била да се оптуженима, њиховим породицама и грађанима Бање Луке загорча највећи хришћански празник - Васкрс.

На прочитану пресуду осуђеници су одговорили громогласним појањем "Возбраној војеводе..."

"Необично изненађени овим гестом осуђених, чланови судског већа, сви бледи у лицу, сачекали су такође стојећи, док су осуђеници завршили певање. Сутрадан на Васкрс у Црној кући одржана је служба Божја. Чинодејствовали су осуђени свештеници, док је на Литургију одговарао необично јак и хармоничан певачки хор осуђених и многобројним грађанством, који су гологлави слушали службу Божју", пише Јеловац.

Мирко Марић у "Шематизму Епархије бањалучке 1900-2000", о овом догађају наводи свједочење једног од на смрт осуђених, проте Матије Поповића:"Никад ми богослужење није свечаније изгледало, никада црквена пјесма није слађе текла из срца и грла, као тада, на Васкрс, први дан после осуде на смрт. Орила се Црна кућа од певача, каквих никад њене зидине нису запамтиле".

Понашање Срба осуђених на смрт на Васкрсење Господње јасно говори о неугасивој истинској православној вјери српског народа и у најтежим тренуцима. Та вјера утамничених пробила је зидине Црне куће и охрабрила народ који се нашао испред да са осуђеницима подијели тугу због пресуде, али и васкршњу радост. Овај догађај изазвао је пилатски страх судија, свјесних да су осудили невине.

Послије пресуде, Срби у Бањој Луци нису сједили скрштених руку, него су се обраћали на све стране да осуђене спасу. Преко папског нунција у Бечу упућена је молба папи. Од стране босанскохерцеговачке емиграције ангажовани су интерпарламентарна унија, Свјетско друштво жена и шпански краљ Aлфонс.

Еуфорија, па отрежњење

Најзад, половином 1917, преко српског посланства, краљ Aлфонс јавио је повољан одговор аустријског цара Карла, који је гласио:

"Удовољавајући Вашој жељи и искрено радостан да могу вршити право помиловања, укинуо сам шеснаесторици Бошњака смртну казну..."

Петорица оптужених у овом инсценираном процесу преминули су још у истражном затвору у Бањој Луци. Сахрањени су на Српском православном гробљу "Свети Пантелија", гдје им је 1933. године подигнут достојан споменик.

Ослобођење земље и уједињење Срба Хрвата и Словенаца прогласио је у Београду регент Aлександар 1. децембра (18. новембра) 1918. године. Новостворена држава добила је име Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС).

Српски народ еуфорично је дочекао нову државу као испуњење својих снова, поготово у Босни и Херцеговини јер је послије вишевјековног турског ропства морало да истрпи и 40 година аустроугарске окупације. Хроничари су забиљежили да је ослобођење проглашено са балкона "Балкана" и да је послије тога настављено славље на све стране.

Послије славља слиједило је отрежњење: опустошена и осиромашена земља, заосталост, неписменост. Ваљало је добро засукати рукаве и ухватити се у коштац са бројним животним проблемима. Уз то, Бања Лука центар Босанске Крајине, убрзо постаје жариште политичког и страначког живота ових крајева, гдје се води огорчена, али јалова борба свих вођа и страначких лидера, од Николе Пашића до Стјепана Радића.

Предност политике над свим другим сегментима живота успоравала је развој Крајине. Почетком 1919. пише Ђорђе Микић, формирана је народна политичка организација за бањолучки и бихаћки округ и почело је одржавање јавних скупштина. Нова држава требала је да буде уређена без икаквих политичких граница, без провинцијалних или племенских аутономија, уз организовање самоуправе општина, срезова и округа, али јој то није успјело. И даље се остало у национално-вјерским оквирима.

Обнављање "Јединства"

Српско пјевачко друштво "Јединство" није радило од 1914. до 1918. године. За то вријеме чланство се расуло, па кад је у новој држави почело обнављање друштава, било је тешко наставити са радом. У националној држави "Јединство", истиче Микић, није стекло никакве предности у односу на друштва која су сада дјеловала у иновјерној заједници, чак би се могло рећи да му та заједница не посвећује неку посебну пажњу у односу на друга друштва.

Ипак, Друштво се ускоро сабрало и заузело своје мјесто у музичкој и духовној сцени Бање Луке и Крајине. Послије ослобођења и уједињења, српске школе престале су да функционишу. Црквена општина, власник зграде у којој је била Српска основна школа, смјестила је у ово здање српска друштва СПД "Јединство", Српску читаоницу и у прво вријеме Српско соколско друштво, које је убрзо прешло у бившу зграду Дјевојачке школе (данас биоскоп "Козара").

 (Наставиће се)

Многи на оптуженичкој клупи

На оптуженичкој клупи налазио се велики број српске интелигенције из БиХ, са већим бројем сељака и људи из народа. Било је ту учитеља, професора, студената, љекара, адвоката, државних и приватних чиновника, трговаца, занатлија, међу свима њима двије жене и 19 свештеника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.