О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (13)

Добротворна задруга Српкиња" у Бањој Луци организовала је 21. фебруара (6. марта) 1913. године концерт са игранком у просторијама жељезничке рестаурације. Ова забава организована је првенствено ради прикупљања добровољних прилога за велике акције помоћи Србији које је у то вријеме Задруга водила

Овај текст био је одраз укупног расположења српског народа у Босни и Херцеговини. Aустријска управа одговорила је на њега оштро, новим судским процесима против уредништва. Јанковић је осуђен на девет година затвора. Био је то и крај "Отаџбине" у Бањој Луци.

Aнексија, коју је аустроугарска влада прогласила 5. октобра 108, само је завршни чин њених намјера које су овдашњем народу биле јасне. Изненађене су, изгледа, биле само силе потписнице Берлинског уговора, које су Aустрији дозволиле да окупира Босну и Херцеговину, али, тобоже, не и да је присаједини.

Aнексија је изазвала међународну кризу која ће потрајати све до прољећа 1909. године. У то вријеме забрањен је рад српских националних друштава, међу којима и "Јединства".

Након анексионе кризе, у другој половини 1909. године помишљало се о поновном покретању "Отаџбине". Ипак, преовладало је мишљење да то не треба чинити јер би сваки број листа био заплијењен.

Покретање "Развитка"

О покушајима да се ипак покрене неки бањолучки лист Вук Јеловац пише: "једне вечери пао је приједлог од стране Кочића да се у Бањој Луци покрене књижевно-научни лист. Том приликом Кочић је рекао: "... да нам је покренути штогод листића, макар колико прст, само да се зна да смо живи..."

Одлучено је да се од 1. јануара 1910. године отпочне са издавањем мјесечног листа "Развитак", названог тако да би се истакле мале снаге којима се почињало, а које су доцније требале да ојачају, те да поведу српски народ путем просвјете и културе до уједињења и ослобођења.

У уводном тексту првог броја часописа, без потписа аутора, изнесен је програм у коме се каже да ће се "Развитак" трудити да буде "вјерна слика народног живота, поклањаће пажњу лијепој књижевности и умјетности; доносиће краће радове из народног проучавања земље и прошлости народне... претресаће социјално-економска питања са искреном и пуном љубављу према животу и живљењу нашег малог човјека у друштву и породици и уопште ће о свему водити најозбиљнију бригу, од чега би наш народ ма у ком правцу, могао имати стварне и солидне користи..."

Истичући значај културе за сваки народ, а за мале, угњетаване и поробљене народе какав је српски поготово, уводничар пише: "Наш народ треба данас да се покаже као вриједан и неуморан радник на културном и економском пољу. Од својих образовних синова он може с пуним правом очекивати да му нађу и поравнају пут којим ће ступати свом умном, културном напретку и економском снажењу...

Културан и просвијећени народ - снажан народ, то нека нам буде парола".

"Развитак" пише и о опасностима које на путу цивилизацијског и културног напретка вребају: "Нама је данас отворено богатство европске културе, и ми се лаћамо час једног час другог начина да од те културе што више пренесемо међу нас. У том преношењу нисмо увек спретни, јер се догађа да у наш народ понекад уносимо и нешто што му штети и деструктивно утиче на народну душу.

Стога ће "Развитак", преносећи потребне елементе из свјетске, модерне културе, гледати да пренесе само оно што одговара народној души и народном карактеру, а у томе, надамо се, биће нам на помоћи сви наши прави пријатељи и сва боља интелигенција нашег народа".

Двије забаве 1911. године

Кочићева "Отаџбина" и "Развитак", све бројнија национално свјесна млада српска интелигенција која се укључује у рад културних и просвјетних друштава запалили су у Бањој Луци огњиште напретка који више нико и ништа није могао да заустави.

У таквим приликама свједочимо, захваљујући заоставштини др Владислава Костића, о двије свечаности на којима је учествовало СПД "Јединство" 1911. године.

Црквено-школски одбор Српске православне општине у Бањој Луци приредио је на Светог Саву 1911. године Светосавску бесједу са игранком. Свечаност је одржана у просторијама хотела "Босна". Програм Бесједе, који се одвијао у четири дијела, овдје доносимо у оригиналу. У програму су као што се види добровољно учествовали: др Владислав Костић, др (Љубомир) Мараковић, Српско пјевачко друштво "Јединство", Дјечји хор и српска школска младеж.

Приход од ове свечаности намијењен је сиромашним бањолучким ђацима.

Другу приредбу у 1911. години, о којој такође имамо сачуване податке, организовала је Српска омладина у Бањој Луци у корист "Просвјете", 17 (30) априла у дворани Државне више дјевојачке школе, под називом "Свечано помен вече Доситеја Обрадовића". Као што се види из позивнице, програм је имао два дијела: музички и драмски.

У музичком дијелу не спомиње се учешће хора "Јединство", али све говори да је управо он учествовао на овој приредби (као што то примјећује и Васо Поповић, кустос за духовну културу одјељења за етнологију Музеја Босанске Крајине, у фељтону објављеном у "Гласу српском" 1992. године). Зна се да је управо хор "Јединство" имао на репертоару композицију Д. Јенка "Што ћутиш".

Поред тога, у програму се таксативно наводе пјевачи хора међу којима су били и Саво Милошевић, Ксенофон Зита, свештеник Костић, ђакон Врањешевић и други чланови "Јединства", а хором је дириговао др Костић. Из свега тога није тешко закључити да је "Јединство" учествовало у програму ове вечери.

Забрањен рад друштава

У вријеме Балканских ратова, као и у вријеме Првог свјетског рата, рад "Јединства" био је забрањен. У то доба Бања Лука је била средиште акције прикупљања прилога и материјала за српске рањенике. "Добротворна задруга Српкиња", на чије чело 1913. године долази Јованка Милошевић, била је главни организатор ових акција.

Велике количине кошуља, чарапа и завоја, које су чланице Задруге сакупљале, ноћу, у потаји су преко Земуна отпремале за Београд. Сличне акције предузимала су и друга, превасходно женска српска друштва широм Босне и Херцеговине. Приређиване су и забаве на којима су скупљани прилози за српски Црвени крст, отваране кројачке радионице гдје се шила одјећа и санитетски материјал. Сарајевске госпође држале су курсеве за његу рањеника. Чинило се све да се српским борцима помогне.

"Добротворна задруга Српкиња" у Бањој Луци организовала је 21. фебруара (6. марта) 1913. године концерт са игранком у просторијама жељезничке рестаурације. У првом дијелу програма добровољно су учествовали: гђица Даница Латас, господин Драган Бајор и др Владислав Костић, а у другом је била игранка.

Ова забава организована је првенствено ради прикупљања добровољних прилога за велике акције помоћи Србији које је у то вријеме Задруга водила.

Aустроугарска влада спремала је рат против Србије, па је у мају 1913., у низу припремних мјера забранила сва значајнија културна, привредна и просвјетна удружења , ограничена су грађанска права и уведено готово опсадно стање. Између осталих, забрањен је и рад СПД "Јединство" и "Добротворној задрузи православних Српкиња Бањолучанки". Показало се да су чланице Задруге биле у праву када су приликом оснивања Друштва инсистирале да се у Правила унесе да у случају престанка рада Друштва имовина припадне Српској црквено-школској општини, а не држави, како су то аустроугарске власти захтијевале. Друштва која нису имала такву врсту заштите у својим правилима, остала су без имовине, а Задруга је већи дио спасила. Додуше, и Задрузи је иметак био заплијењен, али је потом враћен. Дио вриједности чланице су успјеле да сакрију и касније продају. Од тог новца издржавале су се породице Срба који су били затворени и осуђени у такозваним "велеиздајничким" процесима.

Видовдан 1914. године

Поред Светог Саве, Видовдан је други празник који има општи значај за српски народ. Како пише Милорад Екмечић, овај празник спадао је у област правог националног вероисповедања."   Неки српски листови су тај дан имали додатак у којем су народу савјетовали да о празнику затвори радње, куће окити српским заставама, да се служе парастоси косовским и другим српским јунацима који су животе дали за Отаџбину.

Aустријски престолонасљедник Франц Фердинанд изабрао је баш Видовдан 1914, у већ прилично узбурканом времену да дође у Сарајево на војне маневре.

"Прослава Видовдана", пише Екмечић, "највише и најдуже је припремана у лето 1914, па су тако многи од оних који су сматрали да је вредније да присуствују опелу косовским јунацима у цркви, него свечаном пролазу аустријског престолонаследника у суседној улици, пропустили да виде изузетан историјски догађај - убиство аустријског престолонаследника".

Те године и у Бањој Луци је на Видовдан требала да буде "ретка и импозантна свечаност". Планирано је да се одржи велики Соколски слет свих соколских друштава из Босанске Крајине, који је у Бању Луку привукао, поред чланства "Сокола", мноштво грађана и мјештане околних села.   

Свечаност је требала бити одржана у пространој порти старе парохијске Српске цркве Свете тројице.

Очекивало се много учесника и народа па су, како пише Златко Пувачић, са двије стране изграђене трибине за 2000 посјетилаца и још је остало мјеста на којем је могло да вјежба 500 вјежбача. 

(Наставиће се)

Национално-културна манифестација

Иако је био кратког вијека - изишло је само шест бројева у Бањој Луци до јуна 1910, кад је Кочић због избора у Босанско-херцеговачки сабор преселио у Сарајево, "Развитак" ће остати како пише Јеловац, "једна успела и лепа национално-културна манифестација из недавне прошлости Босанске Крајине".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.