О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (12)

У носиоце националног покрета који "носи обиљежје националног препорода", поред Српске читаонице, "Јединства". Добротворне задруге Српкиња, српске "Просвјете", укључује се и лист "Наш живот"."Први лист бањолучких Срба", посијао је сјеме националног отрежњења и пробудио народ из летаргичног стања у које је запао притиснут силом и неправдом припремивши тиме тло за Кочићеву "Отаџбину"

Послије великог бањолучког славља, у чијем центру се налазило Српско пјевачко друштво "Јединство", много тога се промијенило. Овај догађај био је замајац свим потоњим збивањима и догађањима на културном, али и општем друштвеном плану у граду. Томе је допринијела и чињеница да је српска интелигенција из дана у дан била бројчано, али и материјално јача. Начин на који је Бања Лука, и поред све запостављености од аустроугарских власти, свјесних да у овом крају никад неће имати вјерне поданике, била у стању да организује један овакав догађај, говори о огромном националом и културном потенцијалу који је одувијек красио овдашњи српски народ.

У носиоце националног покрета који "носи обиљежје националног препорода", поред Српске читаонице, "Јединства". Добротворне задруге Српкиња, српске "Просвјете", укључује се и лист "Наш живот", који је уређивао и издавао Коста Мајкић 1905-1906. (Сарајево - Бања Лука).

 "Први лист бањолучких Срба", посијао је сјеме националног отрежњења и пробудио народ из летаргичног стања у које је запао притиснут силом и неправдом припремивши тиме тло за Кочићеву "Отаџбину". Не умањујући општи национални значај, који је "Наш живот" имао у времену о коме је ријеч, овдје ћемо проговорити превасходно о његовим текстовима у вези са "Јединством".

Ријеч је о два значајна текста о "Јединству" и још једном о крсној слави занатлијског друштва, који илуструје како су српска друштва сарађивала. За кратки период излажења овог листа српска друштва у Бањој Луци добила су, први пут, вјерног посматрача и хроничара њиховог рада, што им је, свакако, недостајало.

Кочић у Бањој Луци

Постоје људи који су мјерило времена и симбол простора на коме су поникли. Такав је био Петар Кочић, слободар са Змијања, велики народни прегалац и књижевник, борац за истину и правду, за српски језик, за свој род, на који су навалиле и але и вране туђинске окупаторске власти.

Крајем 1906. године аустроугарске власти, које су му стално биле за петама, протјерују Кочића из Сарајева у Бању Луку, што представља, како каже Вук Јеловац, "почетак једне историјске епохе овог града." Почетком октобра 1906. године, одржана је у Бањој Луци Скупштина, на којој су учествовали крајишки прваци, представници свих крајишких општина. Скупштину је у просторијама Српског пјевачког друштва "Јединство" отворио Стево Памучина, предсједник Привременог одбора за покретање политичког листа који би, како пише Миодраг М. Вулин, "вршио јачи утицај на широке слојеве народа, тим више што је требао да попуни празнину која се јавила полицијским ограничењем Кочићевог кретања и деловања..."

Прихваћена је идеја да недјељни политички лист носи име "Отаџбина". Кочић, главни уредник листа, истакао је да програм новог листа мора бити усмјерен на борбу против туђинске власти. Коста Мајкић предложио је Скупштини оквирни програм "Отаџбине".

Далеко би нас одвело кад бисмо овдје наставили причу о великом народном послу који су обавили Кочић и "Отаџбина". Но, хтјели смо да укажемо на везу која је од почетка постојала између "Отаџбине" и "Јединства", и уопште, да покажемо ако су се посленици на пољу јачања националне свијести преплитали и помагали. Поред већ споменутог Стеве Памучине, кума прве друштвене заставе "Јединства", у "Отаџбини" се ангажовао и Ксенофон Зита, хоровођа овог пјевачког друштва, које ће бити чест и радо виђен гост на страницама "Отаџбине".

Хроничари биљеже да је Кочић, за вријеме свог боравка у Бањој Луци, скоро свакодневно, у слободним часовима, сједио у кафани хотела "Балкан", мјесту окупљања бањолучких интелектуалаца. Ту је, у друштву својих сарадника, професора Владимира Скарића, Васе Глушца, Косте Мајкића, проте Николе Прокопића, Васе Михајловића, Вукосава Груберовића, Ристе Томића и осталих виђенијих Бањолучана, разговарао о "Отаџбини", доцније и о "Развитку", и о прошлости Босанске Крајине, посебно његовог родног Змијања.

"Отаџбина" о "Јединству"

Најављено је да ће "Отаџбина" излазити сваког петка и своје читаоце обавјештавати о свим питањима из националног, културног, политичког и економског живота српског народа. И она је то заиста чинила. Тако ће "Јединство", макар у том кратком једногодишњем периоду, колико је Кочићева "Отаџбина" излазила у Бањој Луци, имати ако не дневни, а оно недјељни лист, који ће пратити његов друштвени рад.

Први текст у "Отаџбини" о "Јединству" читамо већ у 2. броју, под насловом "О слави СПД "Јединство":

- "Јединство" је ове године на најсвечанији начин прославило своју крсну славу Видовдан. Послије службе, на којој је чињен помен јунацима палим за Слободу и Отаџбину, кренуло је Друштво корпоративно у друштвене просторије гдје је извршено свечано сјечење колача славског. Након тога сви чланови и мушки и женски пошли су под друштвеном заставом на Петрићевац гдје им је вриједни управни одбор "Јединство" приредио заједнички ручак. Између зеленог дрвећа високо се вијорила српска застава, а чланови су се проводили у пјесми и свирци до мрклог мрака када су се вратили у град пјевајући "Додија ропство и љута патња", пише у овом тексту без потписа.

Одмах испод вијести о прослављању славе "Јединства", "Отаџбина" је најавила да ће Српско занатлијско друштво у Бањој Луци прославити своју крсну славу Петровдан, те да ће се "послије богослужења славље наставити у дворани пјевачког друштва "Јединство" гдје ће се извршити ломљење славског колача. Ово је још једна потврда о братској сарадњи српских друштава."

Један приједлог

 У истом броју "Отаџбине" (бр. 2, од 22. јуна 1907) објављен је текст "Један приједлог", у коме је изнесен приједлог вриједан пажње, за оно доба аустроугарске окупације, поготово.

У тексту се каже да је оснивањем друштва "Просвјета" српски народ показао "да му и покрај све беде и невоље, на срцу лежи школовање српске омладине..."

Aнонимни аутор текста, као што су то већина у "Отаџбини савјетује и предлаже да српски народ помогне "Просвјету" прилозима које би сакупљали свештеници, сваки у својој парохији. Притом би свештеници требали да саветују народ, прије свега тежаке да за слављење крсног имена и најсиромашније потроши по 40-50 круна, да то славље упрости, те да умјесто три, слави један дан и то што скромније.

..."Узмимо сада", каже се у поменутом тексту, да имаде у Босни и Херцеговини од прилике 100.000 православних кућа, које служе крсно име, те нека сваки старјешина приликом крсне славе даје по једну круну у корист "Просвјете", ето своте од 100.000 круна, којом би се више користило српском народу него што се користи тродневним јелом и пићем, па били гости и највећи сиромаси.

Господо свештеници, латите се посла тога, скупљајте добровољне прилоге и шаљите их главном одбору "Просвјете", јер непријатељ жели да останемо у мраку, а ми свјетлости требамо..."

Ваздух мирише на барут

Припремајући у потаји анексију Босне и Херцеговине Aустроугарска је строго водила рачуна да јој неко, или нешто не помрси конце. Видјевши ту опасност и у Петру Кочићу, нашла је разлог да га већ од октобра 1907. године утамничи у Црној кући у Бањој Луци. Ту Кочић остаје до 2. априла 1908. а потом бива пребачен у Доњу Тузлу, гдје тамнује до 6. новембра 1908. године. На његов приједлог за главног уредника "Отаџбине" постављен је новинар "Сарајевске ријечи" Драгомир Јанковић.

Иако су аустријске власти затвориле Кочића, нису успјеле да утамниче кочићевску слободарску мисао овдашњег народа. "Отаџбина" наставља да излази и у броју од 29. фебруара (12. марта) 1908. године доноси анониман, али потпуно кочићевски текст "Мирише барут", који је визионарски најавио потоње догађаје у Босни и Херцеговини:

"На Балканском полуострву ваздух силно мирише на барут. Ту су истину забиљежили руски, енглески, француски, талијански и балкански листови. Зрак је узбуркан, замагљен. Све се живо спрема за судбоносне догађаје. Русија се оружа, Краљевина Србија и Грчка већ су се наоружале. Турска царевина се спрема. Aустроугарска је све то изазвала својим освајачким намјерама на Балкану... Мирише барут! Данашње покољење српског народа дочекаће да се судбоносни догађаји одиграју и до оно учествује у њима. Лозинка је за ово вријеме: "Брату брат - Шваби рат!..."

У тексту "Мирише барут" проговорено је о још једном великом проблему - настојању аустроугарских окупаторских власти, нарочито министра финансија Бењамина Калаја, да убије у српском народу у БиХ свако национално осјећање и тиме затре у коријену жељу за уједињењем са Србијом: "Пређе су завојевачи тражили од покорених народа порез и војнике, а није им било стало до њихове народности. Aли, од кад је принцип народности постао основа за стварање државе, сви завојевачи раде свом снагом да униште народност покорених народа... Наш народ је већ тридесет година изложен опасности да буде однарођен, на изгуби своју народност."

(Наставиће се)

Чест повратак

Кочић и Бања Лука били су повезани тананим, али нераскидивим нитима још од 1891. године, када је у овом граду завршио основну школу. И мада му његова бунтовна природа неће дозвољавати да се дуго скраси на једном мјесту, Кочић ће се Бањој Луци често враћати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.