О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (10)

Тек 1903. године, када Калај одлази са босанскохерцеговачке сцене Управа бањолучког Пјевачког друштва покреће поступак за одобравање националног имена

Од свог оснивања Српско-православно црквено пјевачко друштво "Јединство" тежило је да носи национално име - Српско пјевачко друштво "Јединство". Заједнички министар финансија аустроугарске владе Бењамин Калај, познати србомрзац, жестоко се томе противио. Прихвативши већ једном на почетку своје владавине, 1883. године, да се приликом обнављања Српске читаонице задржи њено име, овај пут се није дао наговорити. Тек 1903. године, када Калај одлази са босанскохерцеговачке сцене Управа бањолучког Пјевачког друштва покреће поступак за одобравање националног имена.

На Главној скупштини Друштва, одржаној 30. новембра 1903. године, одлучено је да се у вези с тим Земаљској влади у Сарајеву поднесе захтјев. Aктивност су водили познати бањолучки национални радници: тадашњи предсједник Друштва Стојан Бабић, потпредсједник Душан Пиштељић и секретар Друштва Светозар Зрнић.

Земаљска влада за Босну и Херцеговину обавијестила је Заједничко министарство финансија у Бечу да је "Јединство", на својој Главној скупштини одржаној 25. (12) децембра 1904. године, промијенило назив од "Српско православно-црквено пјевачко друштво Јединство" у "Српско пјевачко друштво Јединство" и да је Земаљска влада то одобрила.

Правила су била готово иста као прва, осим што је одлучено да се у чл. 6. тач. под а) дода: "почасним чланом може бити и сваки онај који је и за цијели српски народ учинио особите заслуге".

Новом одбору наложено је да допуну Правила са приједлогом новог назива Друштва упути Високој земаљској влади у Сарајево на одобрење. Записник су потписали: предсједник Стојан Бабић, потпредсједник Душан Пиштељић, перовођа Светозар Зрнић, архивар Ксенофон Зита и благајник Љубомир Вујић.

Преломна 1905. година

Година 1905. преломна је како за СПД "Јединство" тако и за сва друга добровољна друштва која су до те године имала претежно вјерско, а од тада политичко и национално обиљежје. Тачније, боље вријеме за српски народ почело је већ 1903. године силаском са власти у БиХ Бењамина Калаја, послије чега је наступио заокрет у аустроугарској политици.

Покрет за црквено-школску аутономију такође је 1905. године успјешно приведен крају. Влада је прихватила нагодбену Уредбу о вјерско-просвјетној самоуправи у Босни и Херцеговини и спровела је у живот августа 1905. године.

И мада сви циљеви покрета за црквено-школску аутономију, чија је мукотрпна борба трајала цијелу деценију, од 1896. до 1905. године, као што смо већ спомињали, нису остварени, сам покрет имао је огроман историјски значај за српски народ у БиХ. Милорад Екмечић о томе пише: "Влада је признала српски назив за народ и језик. Калајеве замисли о босанској нацији пропале су преко ноћи, да би се при том виделе једино у стиду оних који су пристали на њих... Таква политика је могла дуго трајати али историјски није никако могла успети из једноставног разлога што се нације не стварају вештачки у канцеларијама..." Овим покретом остварено је, како каже Екмечић, "историјско преношење народних циљева са неорганизованог бунта сељаштва и завере малог броја непознатих уротника на организован, легалан и савремени покрет буржоазије по градовима. У том покрету српска буржоазија, је први пут у историји наступила сама као организована класа са жељом да постане застава целог народа."

Освештање заставе "Јединства"

Застава је у српском народу велико и свето знамење. Крсташ барјак Лазаревог барјактара Бошка Југовића, живи у народној души од Косова па наовамо. Зато је прослава освештања заставе увијек велики догађај, на који се зову сви мили и драги. Таква светковина било је освештање заставе Српског пјевачког друштва "Јединство", на Петровдан, 29. јуна /12. јула 1905. године.

Друштво је набавило заставу неколико година раније, о чему свједочи јавно признање упућено Луки Aлексијевићу, трговцу црквених утвари у Новом Саду, у коме се каже:

"Дољепотписано пјевачко друштво овијем јавно признаје господину Луки Aлексијевићу, трговцу црквених утвари и друштвених барјака у Новом Саду, на његовој солидној и савесној послузи, а нарочито на ванредно лепој и вештачкој изради наше друштвене заставе, коју смо код њега наручили, а коју је на српској тробојници у најфинијем чисто свиленим Грограину 120 центм, ширине уједно отканом па са једне стране свети Саво, а са друге Бранко са вилом у верном колориту, златом и свилом врло вештачка извезао, те сва налазећа се слова и са обе стране свуда унаоколо правим златом, врло лепим гирлантом такођер вештачки извезао и право златним ресама и кићанкама украсио. Такођер и кумове траке и за носача бандеријум саставио и на истима златна слова извезао тога у читавом и на свему на наше особито задовољство израдио, тако да му овим нашу захвалност изричемо те свима другима друштвима најтоплије препоручујемо."

Српско прав. црква. пјев. друштво "Јединство" у Бањој Луци, 23. октобра 1902. год.

У потпису, тајник: Ксенофон Зита, председник Стојан Бабић и благајник Љубомир К. Вујић, те одборници: Лазар Милић, Стево Памучина, Јефто Радумило, Јово С. Сурутка.

Кум заставе био је Стево Памучина, члан Управног одбора "Јединства".

"Политика" прва најавила прославу

Најаву да ће СПД "Јединство" на Петровдан бити велики свечар прво је објавила београдска "Политика" у непотписаном дужем тексту датованом у Сарајеву 24. маја 1905. године и објављеном под насловом "Српска прослава" у рубрици "Из наших крајева".

"Особито ми је пријатно саопштити вам да је глас о прослави певачког друштва "Јединство" из Бањалуке наишао на топли одзив не само у Босни и Херцеговини, него и у свима крајевима нашега Српства! Све позване певачке дружине јавиле су се најсимпатичније а многе од њих обећале су да корпоративно учествују у овој прослави која све више добија народно обележје."

Aутор поменутог текста пише даље како вјерује да ће се на прослави у Бањој Луци "скупити све што је српско у поносној Босни и Херцеговини, а слећи ће се и силан свет српски из Србије, Црне Горе, Далмације и свих других крајева у којима Србин живи".

У једном од наредних бројева, у свом уводнику, "Политика" о прослави пише: "Мала је то прослава. Једно обично певачко друштво, које гаји песму и шири је у својој најближој околини, хоће да освети заставу, коју су му пријатељи даровали. Без великих амбиција, без политичке тенденције друштво је на ту своју свечаност позвало и своје пријатеље. И из наше средине, из Шумадије кренуло се око 250 људи, да узме учешће у радости онога дела наше браће која живи у Босни.

Културном напретку бањалучких Срба радује се цело Српство, због тога ће сви крајеви његови имати своје заступнике о петровданској свечаности..." Програм прославе "Босанска вила", посматрач свих народних работа тога доба, бањолучку прославу најавила је ријечима:" Српско пјевачко друштво "Јединство" у Бањој Луци прославља на Петровдан нарочиту славу какву још није доживјела Бања Лука. Друштво је набавило себи заставу, која ће се осветити најсвечаније. Чин освећења извршиће сам митрополит Евгеније Летица. Славу ће увеличати неколико српских пјевачких друштава из Крајине и из братске нам драге Краљевине Србије. Тако на славу долази нишка пјевачка дружина "Бранко", Шабачко певачко друштво и Aкадемско пјевачко друштво из Биограда. Даље, Српско пјевачко друштво "Балкан" из Загреба, "Побратимство" из Санског Моста и "Вила" из Приједора..."

Три дана се славило

"Вила" је том приликом објавила и Програм прославе:" Први дан увече бакљада куму друштвене заставе и предсједнику српске општине Стеви Памучини. На Петровдан свечана служба у цркви на којој пјева нишка пјевачка дружина "Бранко". Затим освећење заставе и укуцавање спомен-клина у црквеној порти. У један сахат поподне свечани банкет, а увече заједнички концерт свију друштава, гдје ће свако пјевати по једну двије пјесме засебно, а сви заједно "Боже братимства". Трећи дан разгледање вароши, а у подне заједнички ручак и онда настаје растанак."

Бањолучко велико Петровданско саборовање трајало је три дана: 28, 29. и 30. јуна по старом, односно 11, 12, и 13. јула по новом календару. Силан се српски народ тих дана слегао у Бању Луку, из Босне и Херцеговине и свеколиког Српства.

Како је писало у сарајевској штампи, свечаности су присуствовале хиљаде гостију. Према загребачком "Србобрану", на прослави је било"око 300 пјевача, а гостију са стране без сумње десет пута толико". У извјештају Окружне власти у Бањој Луци, упућеном Заједничком министарству финансија, помиње се и учешће великог броја сељака на овој свечаности.

"Најављени број гостију ставио је организаторе пред озбиљан проблем - како и гдје смјестити толики народ? У извјештају од 15. јуна 1905. године, поднесеном Заједничком министарству финансија, Земаљска влада констатује да је "Јединству" одобрена употреба 500 војничких кревета у ову сврху, но то је било мало. Организатори свечаности тражили су од Земаљске владе да уступи просторије Државне женске школе за смјештај гостију. Како Влада то није одобрила, организатори су упутили телеграм протеста директно барону Буријану, тадашњем заједничком министру финансија. У телеграму се указује да је Земаљска влада дала сличне олакшице приликом "Требевићеве" прославе у Сарајеву, па се из тога извлачи закључак да влада фаворизује Хрвате, а запоставља Србе.

У одговору министру Буријану, Земаљска влада констатује да су раније, истина, биле уступане школске просторије сарајевском "Требевићу", мостарским "Гуслама", београдским студентима итд, али да је те исте године (1905), одбијено и Хрватско пјевачко друштво "Хроје" из Мостара са сличним захтјевом.

У извјештају Окружне области у Бањој Луци констатовано је да су страни гости били смјештени у хотелима и приватним становима.

"Политика" је на ову свечаност упутила свог специјалног дописника, који је у Бању Луку отпутовао из Београда бродом "Шумадија", на коме се налазило и близу 150 чланова "Београдског певачког друштва".

 (Наставиће се)

Вриједни трговац

Стево Памучина један је од чувених Херцеговаца који су педесетих година 19. вијека стигли у Бању Луку, углавном из Требиња. Вриједни и способни трговци убрзо су развили посао, обогатили се и здушно помагали српска културна, просвјетна и хумана друштва и српски народ, коме је и душевна и материјална помоћ у то вријеме била насушна потреба.

Златко Пувачић, о Стеви Памучини биљежи да је био трговац манифактурном робом, те да је имао кућу на мјесту гдје је данас зграда Скупштине Републике Српске (бившег Дома Војске РС) и дућан у чаршији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.