О културном и друштвеном животу старе Бање Луке (1)

Схватајући да им досељавање вриједних, разним пословима вичних православних хришћана може да обезбиједи удобан живот, Турци дозвољавају "хришћанском милету да се може населити на пустом пољу, на десној обали Врбаса"

Бања Лука је стара варош. На њеном тлу оставили су трагове

Илири, Трачани, Келти, Римљани. Под данашњим именом први пут се се помиње 6. фебруара 1494. године у документу краља Владислава Другог. Град о коме је ријеч налазио се на подручју Горњег шехера, данас Српских топлица, с лијеве и десне стране Врбаса.

Турци су заузели Бању Луку 1528. године. Град почиње снажније да се развија од 1553, када је сједиште босанског санџак-бега премјештено из Сарајева у Бању Луку.

Доњи шехер постаје значајан град за вријеме Ферхат-паше Соколовића, поготово од 1580, кад је Босна постала беглербегат, а Бања Лука привредни и војно-политички центар цијеле данашње Босанске Крајине.

Чувене занатлије

Од тог доба, током вишевјековне турске окупације, град ће бити промјенљиве среће. Кад су у њему столовали паше и везири, цвјетао је и развијао се, напредак се видио на све стране. Потом би се политичке прилике промијениле, паше и везири одлазили, а Бања Лука таворила, скрајнута и заборављена.

Турски путописац Евлија Челебија пише да 1660. године Бања Лука има 3700 кућа, а сваку кућу краси виноград, башта и ружичњак, диван као земаљски рај. "То је јако богат шехер", тврди овај путописац, који је Бању Луку видио прије аустријско-турских ратова.

Бањолучки трговци, каже даље Челебија, трговали су са Београдом, Скопљем, Солуном, Сплитом, Венецијом. Осим трговине, нешто мало рударства око Бронзаног Мајдана и жита, због чега бањолучки крај прозваше "хамбаром Босне", друге привреде овдје није било. У 16, поготово у 17. вијеку, радови бањолучких занатлија, прије свих кожара, крзнара и златара били су надалеко чувени.

Почетком турске окупације, у самом граду живјели су муслимани, док су хришћани, поготово православни, радије остајали по селима, у брдима и планинама. У 16. и 17. вијеку у град стижу и сељаци хришћани.

Схватајући да им досељавање вриједних, разним пословима вичних православних хришћана може да обезбиједи удобан живот, Турци дозвољавају "хришћанском милету да се може населити на пустом пољу, на десној обали Врбаса источно од Кул-махале заузимајући Влашки бријег". Тако је основана прва српска насеобина у Бањој Луци, Влах-махала. Њени становници бавили су се опанчарским, ћурчијским, џелебџијским, терзијским, кујунџијским и другим занатима. Било је и трговаца. Између Кул-махале и Влах-махале, на Ребровцу, саграђена је парохијска црква са гробљем.

Српска варош

За вријеме аустријско-турских ратова (1683-1739), аустријске чете два пута су продирале у Бању Луку, први пут 1688, кад су запалиле град и уништиле готово све што је у годинама напретка створено. Разорени град био је једно вријеме напуштен.

Оно што Aустријанци нису уништили за вријеме првог упада у Бању Луку, довршили су 1737. године, у познатој битки под Бањом Луком. Тада изгину на хиљаде Турака и Aустријанаца, али и Срба, који су се у Влах-махали нашли између двије војске: са истока Aустријанаца, а са запада Турака. Народ се разбјежао спасавајући "живу главу", имовина је разнесена или уништена.

Ратови су, поред пожара, донијели и друге велике невоље: гладне године и кугу 1690, а нарочито 1732. године кад је ова пошаст, како пише Мато Џаја, однијела животе 7000 људи.

Послије побједе над Aустријанцима, турска власт је, окупљајући Србе на своја огњишта, дозволила да се окуће и са лијеве стране Врбаса, источно од Меме-махале, насељене искључиво исламијатом. Рађа се Српска варош, која се налазила између Српског православног гробља и Јелић-поља са једне, и данашње Српске улице са друге стране. Док нису изградили другу цркву, Срби су се Богу молили у Ребровачкој, која, срећом, није страдала у минулом рату.

Бања Лука се од почетка 19. вијека национално буди, нарочито послије Омер-пашиног похода на Босну 1850. године.

Послије турских реформи, умјесто старог феудалца који сиромаши или ишчезава из градова у борби са централном влашћу у Цариграду, рађа се млада, обогаћена чаршија, младо грађанство, посебно српско. Натурална привреда замијењена је новчаном, развијају се занати и трговина. У Бању Луку стижу Херцеговци, највише из околине Требиња.

Aлександар Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву 1857/1858, посјетио је Бању Луку, за коју каже да је постала напредан трговачки центар.

Тих педесетих година 19. вијека, према свједочењу овог путописца, Бања Лука има 12.000 ‡ 15.000 становника, односно 1500 муслиманских и 110 хришћанских кућа, од којих је 70 православних и 40 католичких.

"Мада их има мало, хришћани, специјално православни, најактивнији су и најбогатији дио становништва Бање Луке. Мјесна трговина је већим дијелом у њиховим рукама", пише Гиљфердинг и објашњава:

"Карактеристично је до које је мјере угњетавање муслимана спахија умртвило дух предузимљивости и иницијативе код тог становништва, без обзира на све предности које пружа положај града. Нико од земљорадника хришћана из околине Бање Луке није могао, или се није усудио доселити у град и почети са трговином. Бањалучку су трговину подигли гладни, али смјели досељеници из најудаљенијег и најсиромашнијег херцеговачког краја...", који "представљају аристокрацију своје врсте у односу на остало православно становништво".

Златко Пувачић, хроничар старе Бање Луке, даје нам драгоцјене податке о тим првим херцеговачким породицама које досељавају у град и убрзавају његов развој.

Херцеговци у Бањој Луци

Најприје је, већ око 1850. године, доселила породица Пиштељић, развила велику трговачку дјелатност и обогатила се. Трговац Јово Пиштељић, кога спомиње и руски конзул Гиљфердинг, имао је, према писању Златка Пувачића, "најљепшу кућу у Бањој Луци", преко пута хотела "Палас", гдје је данас паркиралиште. Ту је била и једноспратница са трговачком радњом Исака Пољокана, који у првој деценији 20. вијека, кад је српска чаршија почела да пропада, искористи прилику, откупи од Пиштељића њихове објекте и постаде најбогатији трговац у граду.

Пиштељићи су имали више кућа и магаза на пијаци, као и у центру града гдје се данас налази пошта и рибљи ресторан (донедавно кафана "Ловац").

Син Јове Пиштељића, Душан, био је предсједник Српског пјевачког друштва "Јединство" и главни организатор великог славља 1905. године, кад је освештана застава друштва. Убрзо послије прославе, Душану је позлило приликом посјете Јајцу. Умро је под веома чудним околностима, а како је био у немилости аустроугарских власти, причало се да је отрован.

За нашу доцнију причу о "Јединству" значајно је имање Пиштељића на брду Петрићевац, одакле је пуцао лијеп поглед на град. То је било главно излетиште грађана, са ладаром и кугланом, али и мјесто на коме су одржаване приредбе и љетне забаве.

Са "Јединством" су повезани још неки Херцеговци, прије свих Ристо Бокоњић, један од утемељивача Друштва и члан његове Управе, потом Стево Памучина, кум заставе "Јединства" 1905. године и предсједник Српско-православне црквене општине Бања Лука у то вријеме.

  (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.