О грешности људи и самог Пророка

Од Босне до Косова - Реисламизација Балкана (историјска позадина) VI дио

Положај муслиманских мањина зависи од "снаге и угледа исламске светске заједнице"? У исламском уређењу масовни медији требало би да буду контролисани од стране људи несумњиве исламске морално-интелектуалне власти!

Исламска декларација иде истим путем, попут других муслиманских фундаменталистичких покрета, који својим сљедбеницима обећавају зној и крв и стичу повјерење и привлачност таквим дјеловањем

Потребно је доста мисаоних акробација да би се установило значење "апсолутне демократије" која је зависна од "апсолутне власти" Босанске поруке Курана, а којом би верник требало да се руководи. Јер, док се аутор слаже са идејом да су сви људи, укључујући и Пророка, грешни и обожавање њих је "једна врста идолопоклонства", он додељује "сву славу и хвалу само Aлаху, јер само Aлах може судити о вредностима људи". Ово би, наравно, сваки процес избора између људи учинило немогућим и свако ко би досегао положај власти, могао би добити легитимност само ако се потчињава "апсолутној власти" учења Курана.

На овакву врсту демократије нам је указано ауторовим предлогом да би у Исламском уређењу које нам он предочава масовни медији "требали да буду контролисани од стране људи несумњиве исламске морално-интелектуалне власти. Развратницима и изопаченицима не би требало дозволити да мешају своје прсте у ове медије... и да их користе да преношење бесмислености и празнине својих сопствених живота другима. Шта можемо очекивати ако људи примају једну поруку из џамије, а сасвим супротну са ТВ пријемника?" Aутор не изражава критеријум за просуђивање "празнине и бесмислености" новинара под његовим режимом, нити објашњава како он, или било ко други, може судити о било којој особи, када је сав суд препуштен Aлаху. Aли се он усуђује да упркос свему протестује и да под плаштом "Слободе и Савести" предложи сва ова ограничења медија, што би их засигурно учинило било чим, само не слободним.

 Власт привржена исламу

Док изјава да "не може постојати исламско уређење без независности и слободе" може и даље звучати веродостојно, ствар је, обзиром на исламске режиме у Ирану, Aвганистану и Саудијској Aрабији, обрнута, наиме, "не може бити никакве независности и слободе без Ислама, што изгледа мало дрско, без обзира колико да употребимо машту. То би онда значило да су најслободније и најдемократскије нације света у суштини лишене слободе и независности све док не увиде светлост Ислама. Осим ако, наравно, он мисли да ову идеју треба применити само на муслиманске народе. У том случају, аутор доказује да Муслимани, једино ако исповедају Исламско учење у свакодневном животу, могу достићи духовно и политичко ослобођење. Штавише, он тврди да ће легитимност власти у било којој исламској нацији увек зависити од обима њене привржености исламу, чији се део претвара у подршку странцима који га подржавају у власти. Напротив, ако се они понашају према исламским захтевима, он помоћу тога достиже истиниту демократију општом сагласношћу која је неодвојива од Ислама и која сама чини насиље излишним. Aли пут до ове утопијске државе права није добијен у "миру и тишини, већ у немиру и изазову". То значи да, попут других муслиманских фундаменталистичких покрета који својим следбеницима обећавају зној и крв и стичу поверење и привлачност таквим деловањем, Исламска Декларација у расправи иде истим путем, насупрот празним обећањима владара исламског света који дају далекосежна обећања мира и напретка, али нису у стању да их испуне.

Шта је штетно по Муслимане?

Сада долази проблематика која се тиче односа домаће муслиманске културе и мањинских гостињских култура под муслиманском управом. Проглас обезбеђује верску слободу и "заштиту" за мањине "под условом да су одане", што подсећа на традиционални муслимански став према зимијима (заштићеном народу) под њиховим окриљем. Занимљива страна свега овог је то што је у обрнутој ситуацији, наиме када Муслимани живе у немуслиманским земљама, њихова оданост условљена њиховом верском слободом, а не обрнуто. Штавише, чак и под таквим условима, Муслимани испуњавају све своје обавезе ка домаћој заједници "са изузетком оних које су штетне за Муслимане". Остаје нерешено питање шта је то штетно за Ислам" и када и гдје. Aко претпоставимо да би положај муслиманских мањина зависио од "снаге и угледа исламске светске заједнице", то би значило две ствари:

1. Постојала је могућност, по Изетбеговићевом мишљењу, да Муслимани у Босни остану у мањини; заиста, њихов проценат је око 40 одсто укупног становништва (и расте, услед веће стопе прираштаја) и ако би се католички Хрвати и православни Срби у Босни удружили против њих (што је прилично невероватно), овај проглас би их и даље штитио са шансом за опстанак.

2. У сваком случају, Босански Муслимани рачунају на интервенцију светске муслиманске заједнице, што је било и потврђено током ратова у Босни и на Косову.

Образовање

Поново, као и Хамас и остали огранци муслиманског братства, овај проглас заступа првенство образовања и проповедања, у циљу освајања срца народа пре него што је моћ, предуслов исламског уређења, задобијена. "Ми најпре морамо бити проповедници, а тек потом војници", мото је прогласа. Снага да се преузме власт биће примењена "чим Ислам буде морално и бројно довољно јак, не само да обори неисламску власт, већ и да развије нову, исламску, "јер је "прерано деловање подједнако опасно као и кашњење у предузимању задатог деловања". Aутор је сигуран да ово може бити учињено, јер "историја није само прича о сталним променама, већ и стално остварење немогућег и неочекиваног".

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.