O grešnosti ljudi i samog Proroka

Od Bosne do Kosova - Reislamizacija Balkana (istorijska pozadina) VI dio

Položaj muslimanskih manjina zavisi od "snage i ugleda islamske svetske zajednice"? U islamskom uređenju masovni mediji trebalo bi da budu kontrolisani od strane ljudi nesumnjive islamske moralno-intelektualne vlasti!

Islamska deklaracija ide istim putem, poput drugih muslimanskih fundamentalističkih pokreta, koji svojim sljedbenicima obećavaju znoj i krv i stiču povjerenje i privlačnost takvim djelovanjem

Potrebno je dosta misaonih akrobacija da bi se ustanovilo značenje "apsolutne demokratije" koja je zavisna od "apsolutne vlasti" Bosanske poruke Kurana, a kojom bi vernik trebalo da se rukovodi. Jer, dok se autor slaže sa idejom da su svi ljudi, uključujući i Proroka, grešni i obožavanje njih je "jedna vrsta idolopoklonstva", on dodeljuje "svu slavu i hvalu samo Alahu, jer samo Alah može suditi o vrednostima ljudi". Ovo bi, naravno, svaki proces izbora između ljudi učinilo nemogućim i svako ko bi dosegao položaj vlasti, mogao bi dobiti legitimnost samo ako se potčinjava "apsolutnoj vlasti" učenja Kurana.

Na ovakvu vrstu demokratije nam je ukazano autorovim predlogom da bi u Islamskom uređenju koje nam on predočava masovni mediji "trebali da budu kontrolisani od strane ljudi nesumnjive islamske moralno-intelektualne vlasti. Razvratnicima i izopačenicima ne bi trebalo dozvoliti da mešaju svoje prste u ove medije... i da ih koriste da prenošenje besmislenosti i praznine svojih sopstvenih života drugima. Šta možemo očekivati ako ljudi primaju jednu poruku iz džamije, a sasvim suprotnu sa TV prijemnika?" Autor ne izražava kriterijum za prosuđivanje "praznine i besmislenosti" novinara pod njegovim režimom, niti objašnjava kako on, ili bilo ko drugi, može suditi o bilo kojoj osobi, kada je sav sud prepušten Alahu. Ali se on usuđuje da uprkos svemu protestuje i da pod plaštom "Slobode i Savesti" predloži sva ova ograničenja medija, što bi ih zasigurno učinilo bilo čim, samo ne slobodnim.

 Vlast privržena islamu

Dok izjava da "ne može postojati islamsko uređenje bez nezavisnosti i slobode" može i dalje zvučati verodostojno, stvar je, obzirom na islamske režime u Iranu, Avganistanu i Saudijskoj Arabiji, obrnuta, naime, "ne može biti nikakve nezavisnosti i slobode bez Islama, što izgleda malo drsko, bez obzira koliko da upotrebimo maštu. To bi onda značilo da su najslobodnije i najdemokratskije nacije sveta u suštini lišene slobode i nezavisnosti sve dok ne uvide svetlost Islama. Osim ako, naravno, on misli da ovu ideju treba primeniti samo na muslimanske narode. U tom slučaju, autor dokazuje da Muslimani, jedino ako ispovedaju Islamsko učenje u svakodnevnom životu, mogu dostići duhovno i političko oslobođenje. Štaviše, on tvrdi da će legitimnost vlasti u bilo kojoj islamskoj naciji uvek zavisiti od obima njene privrženosti islamu, čiji se deo pretvara u podršku strancima koji ga podržavaju u vlasti. Naprotiv, ako se oni ponašaju prema islamskim zahtevima, on pomoću toga dostiže istinitu demokratiju opštom saglasnošću koja je neodvojiva od Islama i koja sama čini nasilje izlišnim. Ali put do ove utopijske države prava nije dobijen u "miru i tišini, već u nemiru i izazovu". To znači da, poput drugih muslimanskih fundamentalističkih pokreta koji svojim sledbenicima obećavaju znoj i krv i stiču poverenje i privlačnost takvim delovanjem, Islamska Deklaracija u raspravi ide istim putem, nasuprot praznim obećanjima vladara islamskog sveta koji daju dalekosežna obećanja mira i napretka, ali nisu u stanju da ih ispune.

Šta je štetno po Muslimane?

Sada dolazi problematika koja se tiče odnosa domaće muslimanske kulture i manjinskih gostinjskih kultura pod muslimanskom upravom. Proglas obezbeđuje versku slobodu i "zaštitu" za manjine "pod uslovom da su odane", što podseća na tradicionalni muslimanski stav prema zimijima (zaštićenom narodu) pod njihovim okriljem. Zanimljiva strana svega ovog je to što je u obrnutoj situaciji, naime kada Muslimani žive u nemuslimanskim zemljama, njihova odanost uslovljena njihovom verskom slobodom, a ne obrnuto. Štaviše, čak i pod takvim uslovima, Muslimani ispunjavaju sve svoje obaveze ka domaćoj zajednici "sa izuzetkom onih koje su štetne za Muslimane". Ostaje nerešeno pitanje šta je to štetno za Islam" i kada i gdje. Ako pretpostavimo da bi položaj muslimanskih manjina zavisio od "snage i ugleda islamske svetske zajednice", to bi značilo dve stvari:

1. Postojala je mogućnost, po Izetbegovićevom mišljenju, da Muslimani u Bosni ostanu u manjini; zaista, njihov procenat je oko 40 odsto ukupnog stanovništva (i raste, usled veće stope priraštaja) i ako bi se katolički Hrvati i pravoslavni Srbi u Bosni udružili protiv njih (što je prilično neverovatno), ovaj proglas bi ih i dalje štitio sa šansom za opstanak.

2. U svakom slučaju, Bosanski Muslimani računaju na intervenciju svetske muslimanske zajednice, što je bilo i potvrđeno tokom ratova u Bosni i na Kosovu.

Obrazovanje

Ponovo, kao i Hamas i ostali ogranci muslimanskog bratstva, ovaj proglas zastupa prvenstvo obrazovanja i propovedanja, u cilju osvajanja srca naroda pre nego što je moć, preduslov islamskog uređenja, zadobijena. "Mi najpre moramo biti propovednici, a tek potom vojnici", moto je proglasa. Snaga da se preuzme vlast biće primenjena "čim Islam bude moralno i brojno dovoljno jak, ne samo da obori neislamsku vlast, već i da razvije novu, islamsku, "jer je "prerano delovanje podjednako opasno kao i kašnjenje u preduzimanju zadatog delovanja". Autor je siguran da ovo može biti učinjeno, jer "istorija nije samo priča o stalnim promenama, već i stalno ostvarenje nemogućeg i neočekivanog".

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.