Носталгија за Хабзбуршком монархијом

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Средња Европа - нестали континент) (3)

Средња Европа оживјела је као последица треће корпе Хелсиншког документа, којом је ОЕБС покушао да оствари боље културне везе између Истока и Запада. У старом национализму раздвајају се државе под католичким утицајем од православних земаља. Средња Европа је у великој мјери некада била под јеврејским утицајем.

Дискусије о Средњој Европи вођене око 1989. године битно су утицале на начин гледања на европски Исток. Неки су те напоре тумачили као последицу носталгије, рецимо, као покушај оживљавања Хабзбуршке монархије, а други као примену концепта који је Фридрих Науман створио током Првог светског рата 1915. године, у вези с војним циљевима за време Немачке цара Вилхелма.

Пре 25 година, међутим, о свему томе уопште није било речи. Та Средња Европа оживела је заправо као последица треће корпе Хелсиншког документа, којом је ОЕБС покушао да оствари боље културне везе између Истока и Запада и обезбеди олакшице за уметнике и интелектуалце у комунистичком режиму.

Културни форум у Будимпешти, који никад није завршен, имао је кључну улогу у томе. Идеје и представе, које су понудили Јиржи Груша, Милан Кундера и други, као и Ђерђ Конрад, Чеслав Милош и Сузан Сонтаг, допринеле су духовно-културном премошћавању "гвоздене завесе" и, истовремено, њеном смањењу, па чак и укидању.

Била је то духовна метараван, која на Западу заправо никад није стварно схваћена. Постојала је, међутим, могућност да се у мислима превазиђе реална политика поделе на Исток и Запад и да се крене ка европском заједништву.

Ширење Европске уније

Сарадња држава Вишеградске групе (Пољска, Чешка Република, Словачка, Мађарска) условљена је практичним разлозима, при чему је можда мање институционално, а више идејно и симболички имала велики значај за процес ширења ЕУ. Зачуђујуће је што на Западу такви процеси заправо никада нису правилно схваћени, с обзиром на чињеницу да је Бенелукс био изузетно важан пример европске интеграције; на исти начин су и Нордијски савети, у новије време, Балтички савет пружили, могло би се рећи, веома значајан пример сарадње на северу континента.

Одсуство географске прецизности већ се испољава кроз различите називе, као што су East Centarl Europe, дефиниција која обухвата и не обухвата Немачку, Ostmitteleuropa (Источна Средња Европа), која, за разлику од Aустрије, убраја Чешку Републику, и сличне збуњујуће семантичке творевине.

Румунски председник Јон Илијеску још је више искомпликовао ионако замршену ситуацију говорећи о својој земљи и Бугарској као о Јужној Средњој Европи, док се Југоисточна Европа, према његовом мишљењу, налази на Кавказу.

Тони Џад је отишао још даље - он не признаје да, поред Источне и Западне Европе, постоји и Centarl Europe. Он сматра да њени корени нису у европској прошлости и радије се управља према подели која води све до Римске империје, оснивања каролиншког царства и, најзад, разликовања католичке и православне Европе. Џаду се једно мора признати: он је потпуно у праву када тврди да је Средња Европа у великој мери била под јеврејским утицајем.

Корени јудаизма у том региону сежу у прошлост све до протеривања Јевреја из Шпаније крајем XV века, када су ову земљу поново освојили католички краљеви. Необично је што се таква схватања понекад користе да би се утврдиле границе Европе. Један члан аустријске владе хтео је да ограничи ЕУ на католичку Европу, али је потпуно заборавио да опише у ком је степену католичанство заступљено у Европи.

Без историје се не може

...Поново треба анализирати шта се све догађало са споменицима у средишту Европе, који од њих су поново постављени, а који уклоњени, које улице су промениле име, ко је дуго био изложен дамнатио мемориае" да би се поново вратио у људско сећање, док су други пали у заборав.

Недостаци су много озбиљнији када је реч о политичким збивањима. Лично сам имао прилику да видим како политички представници Енглеске и Француске утисак о Средњој Европи и Источној Средњој Европи и даље заснивају на политичким схватањима из времена Првог светског рата. Такве превазиђене представе вероватно постоје и другде.

И данас се осећају последице таквог размишљања ако се имају у виду симпатије или посебне критике на рачун оних држава које су се осамосталиле, а које су некада биле републике у склопу Титове Југославије. Aко се као Немац или Aустријанац залажете за Хрватску, увек ћете бити под сумњом да оживљавате алијансе из Другог светског рата, док је Београд стара преференцијална адреса за другу страну.

Ја не желим то да критикујем, али је чињеница да свакако треба тражити примену ширих аршина за један регион. У којој мери је европски правити разлике које се углавном оправдавају позивањем на историју? У конкретном случају модели су крајње једноставни. Реч је, наиме, о старом национализму или пак линији која раздваја државе под католичким утицајем од православних земаља.

Хришћани

Превиђа да су, они који се у неким земљама изјашњавају као хришћани, одавно у мањини и да заправо постоји прагматична индиферентност. Запад је својим предрасудама допринео развоју фундаменталистичког погледа на свијет - можда највише у БиХ, зато што суочавање са исламом, који је тамо, као мањински програм, постојао у изразито секуларном облику, није успјело. Тиме је пружена шанса владама Либије, Саудијске Aрабије и Ирана за прикривену интервенцију под плаштом вере. Европљани су ову појаву доживели као проблем, не увиђајући при том да је разлог њене појаве био став Европе.                                  

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.