Фото: НЕСВЕТИ ТЕРОР - Звјерства припадника Патриотске лиге
Масакр над војницима у Тузланској колони није оставио утисак на западне медије постављајући образац да је убијање муслимана вриједно пажње, док смрт немуслимана није. Напад из засједе снајперима и минама. Цивили у Тузли учествовали у крвавом пиру над регрутима
Брижљиво избјегавање тешких истина отворило је врата успону радикалног ислама у Босни и продору глобалног џихада у срце Европе
Нема очигледнијег примера убитачног утицаја такве вољне заслепљености седме силе од неспремности да се извештава о непријатној страни босанског ислама у рату. Влада, на чијем челу су били Aлија Изетбеговић и његови муслимани, није била демократска, мирољубива и секуларна, што су се западни извештачи и "експерти", уз помоћ не баш малог броја функционера у Вашингтону, трудили да прикрију као непожељну чињеницу. Било је неприхватљиво указати на то да СДA представља радикалну клику чији су криминалност, цинизам и бруталност били исто толико ужасни колико и недела која су вршили босански хришћани.
Овде су новинари свој "први нацрт историје" написали жалосно погрешно, а у њиховој заслепљености су им помагали научници и политичари који су се морали понашати другачије, али нису желели. Што је најгоре, ово брижљиво избегавање тешких истина отворило је врата успону радикалног ислама у Босни и продору глобалног џихада у срце Европе.
Ситуација је била компликованија за јединице ЈНA које су се затекле на територијама под контролом СДA. Патриотска лига је у њима видела непријатељске снаге, али су у већини случајева блокиране јединице ЈНA просто желеле да се извуку из будућих ратних зона. Изетбеговић је очекивао да ЈНA преда своју опрему и гарнизоне муслиманима, што Срби никада не би дозволили. Резултат су били хаос и насиље. Током априла, паравојне трупе СДA нападале су касарне ЈНA широм Босне, посебно у области Сарајева, са жртвама на обе стране. ЈНA себе није могла више да сматра непристрасном: њени претежно српски војници желели су или да се боре против муслимана или да се врате преко Дрине. У мају је дошло до два неизазвана напада муслимана на ЈНA који су судбоносно затровали односе између армије и СДA.
Изетбеговић се 2. маја вратио у Босну после још једног неуспелог покушаја Европљана да смире сукоб. Његов авион је слетео на сарајевски аеродром који је био под контролом ЈНA, и поред неколико покушаја Патриотске лиге да га заузме. Чини се да Изетбеговић није узео у обзир то да га ЈНA можда неће дочекати раширених руку. Безизлазна ситуација је потрајала неколико сати - за муслимане то је било киднаповање - са надреалним тренуцима кад је Изетбеговић позвао сарајевску телевизију и у директном преносу затражио да буде ослобођен. Мада је СДA тврдила да је ЈНA, што ће рећи КОС, сковала безочан план да киднапује Изетбеговића и замени га попустљивијим муслиманским вођом - неки су тврдили да би то био Фикрет Aбдић - нема доказа да је тако и било; заиста, реакција ЈНA на Изетбеговићево слетање усред њених редова била је конфузна и хаотична.
Југословенска народна армија је желела да изведе своје трупе из Сарајева. Главни штаб Друге војне области, под Кукањчевом злосрећном командом, нашао је скровиште у касарни "Маршал Тито" у центру Сарајева, окружен муслиманским паравојним трупама. Aрмија је пристала да пусти Изетбеговића у замену за миран излазак гарнизона ЈНA из града. ЈНA је одржала реч, муслимани нису. Припадници Патриотске лиге отворили су ватру на конвој док је 3. маја пролазио Сарајевом, заробили су тридесет два војна возила, убили седам војника ЈНA, а ранили много више. То је био пример вероломства који је разбеснео команду УН у Сарајеву и изазвао трајно огорчење код Срба.
Далеко тежи био је напад муслимана на конвој ЈНA који је 15. маја покушао да изађе из Тузле, града дубоко у територији под контролом СДA. После договора између армије, градоначелника Тузле и Патриотске лиге, велика колона састављена од трупа ЈНA и цивила, укључујући и породице официра, напустила је касарну. ЈНA се држала инструкција и разоружала сва возила; војницима је дозвољено да носе само лично наоружање. Па ипак су њихов први покушај да напусте Тузлу у 14 сати спречиле муслиманске паравојне трупе, под изговором да војници носе превише опреме.
У 19 сати конвој је покушао поново да се евакуише, упавши у добро планирану заседу, са снајперистима и минама, на главној раскрсници источно од града. Војници ЈНA, од којих су многи били регрути млађи од двадесет година, били су побијени а да нису ни имали шансу да се боре. Мало њих је преживело напад, а већина их је рањена; преживели су причали о убијању рањених војника ЈНA, погубљених као на стратишту, а муслимански цивили су се придружили крвавом пиру. Никада није утврђено колико их је у овом масакру погинуло - муслимани су признали смрт 51 припадника ЈНA, док су Срби тврдили да је број много већи, између две и три стотине - али то је било немогуће поуздано установити јер су муслимани одбили да отворе своје архиве о овом злочину, одобривши поновну сахрану само тридесет жртава десет година после покоља. Тела су била толико изгорела да се нису могла идентификовати.
Тузлански масакр није оставио никакав утисак на западне медије постављајући образац да је убијање муслимана вредно пажње, док смрт немуслимана није. За ЈНA, то је био трагичан и понижавајући крај њене мисије у Босни унапред осуђене на пропаст. Умају 1992. дошло је до слома Титове армије и до чистке виших официра.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.