NESVETI TEROR - Zvjerstva pripadnika Patriotske lige

Masakr nad vojnicima u Tuzlanskoj koloni nije ostavio utisak na zapadne medije postavljajući obrazac da je ubijanje muslimana vrijedno pažnje, dok smrt nemuslimana nije. Napad iz zasjede snajperima i minama. Civili u Tuzli učestvovali u krvavom piru nad regrutima

Brižljivo izbjegavanje teških istina otvorilo je vrata usponu radikalnog islama u Bosni i prodoru globalnog džihada u srce Evrope

*****************************************

Nema očiglednijeg primera ubitačnog uticaja takve voljne zaslepljenosti sedme sile od nespremnosti da se izveštava o neprijatnoj strani bosanskog islama u ratu. Vlada, na čijem čelu su bili Alija Izetbegović i njegovi muslimani, nije bila demokratska, miroljubiva i sekularna, što su se zapadni izveštači i "eksperti", uz pomoć ne baš malog broja funkcionera u Vašingtonu, trudili da prikriju kao nepoželjnu činjenicu. Bilo je neprihvatljivo ukazati na to da SDA predstavlja radikalnu kliku čiji su kriminalnost, cinizam i brutalnost bili isto toliko užasni koliko i nedela koja su vršili bosanski hrišćani.

Ovde su novinari svoj "prvi nacrt istorije" napisali žalosno pogrešno, a u njihovoj zaslepljenosti su im pomagali naučnici i političari koji su se morali ponašati drugačije, ali nisu želeli. Što je najgore, ovo brižljivo izbegavanje teških istina otvorilo je vrata usponu radikalnog islama u Bosni i prodoru globalnog džihada u srce Evrope.

 Povlačenje vojske 

Situacija je bila komplikovanija za jedinice JNA koje su se zatekle na teritorijama pod kontrolom SDA. Patriotska liga je u njima videla neprijateljske snage, ali su u većini slučajeva blokirane jedinice JNA prosto želele da se izvuku iz budućih ratnih zona. Izetbegović je očekivao da JNA preda svoju opremu i garnizone muslimanima, što Srbi nikada ne bi dozvolili. Rezultat su bili haos i nasilje. Tokom aprila, paravojne trupe SDA napadale su kasarne JNA širom Bosne, posebno u oblasti Sarajeva, sa žrtvama na obe strane. JNA sebe nije mogla više da smatra nepristrasnom: njeni pretežno srpski vojnici želeli su ili da se bore protiv muslimana ili da se vrate preko Drine. U maju je došlo do dva neizazvana napada muslimana na JNA koji su sudbonosno zatrovali odnose između armije i SDA.

Izetbegović se 2. maja vratio u Bosnu posle još jednog neuspelog pokušaja Evropljana da smire sukob. Njegov avion je sleteo na sarajevski aerodrom koji je bio pod kontrolom JNA, i pored nekoliko pokušaja Patriotske lige da ga zauzme. Čini se da Izetbegović nije uzeo u obzir to da ga JNA možda neće dočekati raširenih ruku. Bezizlazna situacija je potrajala nekoliko sati - za muslimane to je bilo kidnapovanje - sa nadrealnim trenucima kad je Izetbegović pozvao sarajevsku televiziju i u direktnom prenosu zatražio da bude oslobođen. Mada je SDA tvrdila da je JNA, što će reći KOS, skovala bezočan plan da kidnapuje Izetbegovića i zameni ga popustljivijim muslimanskim vođom - neki su tvrdili da bi to bio Fikret Abdić - nema dokaza da je tako i bilo; zaista, reakcija JNA na Izetbegovićevo sletanje usred njenih redova bila je konfuzna i haotična.

Jugoslovenska narodna armija je želela da izvede svoje trupe iz Sarajeva. Glavni štab Druge vojne oblasti, pod Kukanjčevom zlosrećnom komandom, našao je skrovište u kasarni "Maršal Tito" u centru Sarajeva, okružen muslimanskim paravojnim trupama. Armija je pristala da pusti Izetbegovića u zamenu za miran izlazak garnizona JNA iz grada. JNA je održala reč, muslimani nisu. Pripadnici Patriotske lige otvorili su vatru na konvoj dok je 3. maja prolazio Sarajevom, zarobili su trideset dva vojna vozila, ubili sedam vojnika JNA, a ranili mnogo više. To je bio primer verolomstva koji je razbesneo komandu UN u Sarajevu i izazvao trajno ogorčenje kod Srba.

 Mučki napad u Tuzli 

Daleko teži bio je napad muslimana na konvoj JNA koji je 15. maja pokušao da izađe iz Tuzle, grada duboko u teritoriji pod kontrolom SDA. Posle dogovora između armije, gradonačelnika Tuzle i Patriotske lige, velika kolona sastavljena od trupa JNA i civila, uključujući i porodice oficira, napustila je kasarnu. JNA se držala instrukcija i razoružala sva vozila; vojnicima je dozvoljeno da nose samo lično naoružanje. Pa ipak su njihov prvi pokušaj da napuste Tuzlu u 14 sati sprečile muslimanske paravojne trupe, pod izgovorom da vojnici nose previše opreme.

U 19 sati konvoj je pokušao ponovo da se evakuiše, upavši u dobro planiranu zasedu, sa snajperistima i minama, na glavnoj raskrsnici istočno od grada. Vojnici JNA, od kojih su mnogi bili regruti mlađi od dvadeset godina, bili su pobijeni a da nisu ni imali šansu da se bore. Malo njih je preživelo napad, a većina ih je ranjena; preživeli su pričali o ubijanju ranjenih vojnika JNA, pogubljenih kao na stratištu, a muslimanski civili su se pridružili krvavom piru. Nikada nije utvrđeno koliko ih je u ovom masakru poginulo - muslimani su priznali smrt 51 pripadnika JNA, dok su Srbi tvrdili da je broj mnogo veći, između dve i tri stotine - ali to je bilo nemoguće pouzdano ustanoviti jer su muslimani odbili da otvore svoje arhive o ovom zločinu, odobrivši ponovnu sahranu samo trideset žrtava deset godina posle pokolja. Tela su bila toliko izgorela da se nisu mogla identifikovati.

Tuzlanski masakr nije ostavio nikakav utisak na zapadne medije postavljajući obrazac da je ubijanje muslimana vredno pažnje, dok smrt nemuslimana nije. Za JNA, to je bio tragičan i ponižavajući kraj njene misije u Bosni unapred osuđene na propast. Umaju 1992. došlo je do sloma Titove armije i do čistke viših oficira.

  (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.