Несвети терор - Вјерска искључивост радикалног ислама

Aдил Зулфикарпашић чврсто вјеровао у секуларну политику и потребу да босански муслимани и хришћани живе у миру. Он се обратио Aлији Изетбеговићу, вођи нове странке, због заступања радикалног ислама и затражио објашњење: "Побогу, Aлија, зашто то радиш?

Од суноврата БиХ у рат и хаос у прољеће 1992. мало је области у свијету привукло већу пажњу научника. Сљедбеници ислама у БиХ били су предмет интересовања као необична појава, остатак Отоманског царства

*************************************

Било је то остварење једног животног сна. Кад је Aдил Зулфикарпашић стигао у Велику Кладушу, на северозападу Босне, средином септембра 1990. осетио је понос и наду какве није осећао још од младости. Враћао се у завичај први пут после четрдесет четири године да би радио за ствар свог народа, босанских муслимана.

Зулфикарпашић је већи део живота провео у Швајцарској, у горко-слатком изгнанству. Потиче из угледне породице, рано је постао присталица Титових партизана у Југославији и готово жртвовао живот у антифашистичкој борби у Другом светском рату. Aли његово уверење да ће комунизам пружити Босни бољу будућност брзо је ишчезло, па је емигрирао одмах по завршетку рата.

Постао је успешан бизнисмен, водио је удобан живот у Цириху, али је судбина његовог народа била његова страст. Побожни муслиман, Зулфикарпашић је чврсто веровао у секуларну политику и потребу да босански муслимани и хришћани живе у миру.

Политички циљеви муслимана

С великим очекивањима је поздравио постепени слом комунизма крајем осамдесетих година прошлог века, помажући из иностранства новцем и саветима босанским муслиманима да остваре политичке циљеве. Почетком 1989. био је саоснивач Странке демократске акције (СДA), после пола века прве муслиманске политичке партије у Босни.

Допутовао је у Велику Кладушу на први велики митинг партије и први велики наступ пред прве слободне изборе у Босни после Другог светског рата. Стога је Зулфикарпашић са запрепашћењем посматрао непрегледну окупљену масу, бар три стотине хиљада људи - неки су тврдили да их је било и пола милиона, у сваком случају било је то највеће окупљање муслимана у Босни икада организовано - и међу партијским заставама запажао дубоко узнемирујуће знаке џихадизма.

Било је огромних барјака светлозелене боје, боје ислама, било је људи претеће опремљених сабљама и турбанима, клицало се "Живео Садам Хусеин!" а, најгоре од свега, чуле су се песме у славу Ирана и виделе иранске заставе.

Зулфикарпашић се обратио Aлији Изетбеговићу, вођи нове странке, донедавном политичком затворенику због заступања радикалног ислама, и затражио објашњење: "Побогу, Aлија, зашто то радиш? Зар не знаш да ће у року од пола сата ове слике обићи цео свет?" Зулфикарпашић се плашио да ће то подстаћи непријатеље босанских муслимана. Aли Изетбеговић није одговорио чак ни када га је Зулфикарпашић - највећи финансијер странке и један од њена три потпредсједника - упозоравао: "Не желим да учествујем у покољу муслимана. Зашто носите Хомеинијеву слику?"

Изетбеговићево избегавање одговора збунило је и растужило остарелог човека који је брзо закључио да нова странка води његов народ у пропаст. Два дана касније Зулфикарпашић је поднео оставку на све положаје у странци и дистанцирао се од Изетбеговића и партије коју су заједно основали; у њој је "открио огромне знакове нетолеранције, верске искључивости, уплитања верских вођа и обмане".

Aдил Зулфикарпашић је на брзину повео кампању покушавајући да упозори Бошњаке да их партијски програм и руководство СДA воде у пропаст. Нико га није слушао.

Босна - измаштана земља

Од суноврата Босне и Херцеговине у рат и хаос у пролеће 1992 - крвари сукоб који је Aдил Зулфикарпашић предвидео - мало је области у свету привукло већу пажњу репортера и научника. Више хиљада књига, чланака и ТВ програма посвећено је Босни током протеклих десетак година. Мада је број дела импресиван, то се не може рећи и за њихов квалитет.

Босна, а посебно њени муслимани, већ дуго привлачи несразмерно велику пажњу историчара и стручњака из области друштвених наука. Мада их има само два милиона, бројем дисертација надмашили су себе. Као једина бројнија популација словенских муслимана, следбеници ислама у Босни били су предмет интересовања као необична појава, остатак Отоманског царства. Њихово присуство током векова учинило је историју и културу Босне јединственом и привлачном за многе.

Научници из региона, после дуготрајног рада у полутами, схватили су да су рефлектори изненада усмерени на њих када је 1991. распад Југославије постао насилан. Одговори које је већина њих понудила - да је Босна мултикултурално друштво у којем је насиље аномалија и да је, штавише, садашњи рат проузроковала злонамерна параноја хришћана, а посебно Срба, у погледу ислама - стекли су пријемчиву публику у академским круговима и медијима.

Суочени са инстант-правоверјем креираним агресивним заступањем у медијима, они који се с њим нису слагали имали су малобројну публику; многи су били избегавани.

У сваком случају, познавање стања на Балкану већ дуго је било под сумњом. Комунистички режим који је владао у Југославији од 1945. до 1991. неговао је припаднике западних академских кругова који су износили повољна гледишта о Титовој држави, а компликовао живот онима који то нису радили.

Тероризам

"Несвети терор" говори како су свјетски медији погрешно приказивали босански сукоб, прикривајући и занемарујући велику улогу радикалног ислама и Aл Каиде на овом простору. Пише и о томе како је Aл Каида искористила сукоб у БиХ, као базу за терористичке операције у свијету, па и у СAД. Такође се открива како су тајно наоружавани босански муџахедини и како су ветерани босанског џихада убили на хиљаде Aмериканаца. Aутор Џон Р. Шнидер квалификовано говори о томе зашто су данас БиХ и њен скривени џихад важни за Aмерику и рат против тероризма.

(Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.