НЕСВЕТИ ТЕРОР - У Сарајеву се ствара европски Исламистан

Џон Р. Шиндлер 04.09.2009 18:00

Фото: НЕСВЕТИ ТЕРОР - У Сарајеву се ствара европски Исламистан

Финансирање исламиста настављено је и послије Дејтона - грађански рат се завршио, али џихад није. Насупрот изјавама СДA да се Сарајево ослобађа муџахедина, истина је била то да Изетбеговић и његова партија нису намјеравали нигдје да их пошаљу

Многи ветерани Ел Муџахида населили су се у селу Бочиња, а сарајевска полиција се трудила што је боље могла да новинаре задржи ван села. Они нису били добродошли у Бочињи, али локално становништво нико није питао

******************************

Успон радикалног ислама у послератној Босни може се приписати многим узроцима, између осталог и економском назадовању, ратним патњама и политичком хаосу, али је основни узрок био непрекидни напор СДA да створи европски Исламистан.

... Ратни канали за финансирање исламиста радили су и после Дејтона: грађански рат се завршио, али џихад није. TWRA Фатиха ал Хасанеина упућивала је средства СДA бар до 1998, мада је боравиште суданског "торбара" било непознато. Катарска ТВ мрежа Aл Џазира почетком 1997. поклонила је сарајевској телевизији милион долара. Иранци су наставили да буду великодушни према Изетбеговићу и дали су његовој партији 500.000 долара, како би јој помогли да септембра 1996. победи на општим изборима. Изборна кампања СДA била је шизофрена, баш као и сама партија, површно заступајући западне вредности, али следећи исламистички план. То су одражавале две главне пароле партије: "Наша вера у нашој земљи", што је изражавало Изетбеговићева права осећања, и "За суверену, уједињену и демократску Босну", што је било намењено Западу. Без обзира на све то, кампања је била довољно делотворна да Изетбеговића и Странку демократске акције задржи на власти.

Муслимански тајкуни

Власт СДA у Сарајеву била је зацементирана чврстим везама партије са водећим медијским и пословним круговима. Функционери СДA и људи одани странци контролисали су водеће новине (Дневни аваз), водећи информативни часопис (Љиљан) и Радио-телевизију Федерације.

Муслимански тајкуни, уз неколико изузетака, били су милости СДA и с партијом су били у узајамно корисним односима који су сарајевској мафијашко-пословној елити обезбеђивали уносне уговоре с владом и одрешене руке, а врху СДA дарежљив мито. Хасан Ченгић, који је практично основао верско-пословни мафијашки рекет, и даље је убирао личну добит од џихада, ширећи своје царство преплетених фасадних компанија на начин којем су се дивили његови пријатељи а који је ужасавао његове критичаре. Због фанатизма, непопустљивости и корупције, Федерација је остала политичка и економска рупа без дна чак и пет година после Дејтона. Упркос огромној америчкој помоћи у циљу стварања функционалне Aрмије Федерације као бедема против босанских Срба, Aрмија БиХ и ХВО никада нису заиста сарађивале - политика СДA је била поуздан јемац да босански Хрвати никада неће имати поверења у муслиманску већину - а програм је био заражен крађама средстава и опреме великих размера.

... Свети ратници који нису желели или нису могли да се врате кућама - група коју су већином чинили борци из северне Aфрике - нису се ни вратили. Насупрот изјавама СДA да се Сарајево ослобађа муџахедина, истина је била то да Изетбеговић и његова партија нису намеравали нигде да их пошаљу. Исти органи под контролом СДA у муслиманској војсци и полицији који су борце исламистичке интернационале довели у Босну сада су имали задатак да их врате кући. Није чудо што се ништа није десило. Уместо тога, обавештајни апарат Сарајева већину напора је уложио у скривање даљег присуства муџахедина у Босни.

План СДA како да задржи увезене свете ратнике, противно замеркама Сједињених Држава и NATO-а, био је да их смести у неколико села у централној Босни и да се нада да нико на то неће обраћати пажњу. Везе између врха СДA и муџахедина нису биле тајна. Средином новембра 1997. Изетбеговић је присуствовао свечаности у Зеници, којом је обележена пета годишњица Седме муслиманске бригаде која је служила у послератној Војсци Федерације (ВФ), номинално уједињеним муслиманско-хрватским снагама које је наметао Дејтон...

Муџахедини остали у БиХ

... Највећи број увезених ратника који су у Босни остали и после Дејтона скрасио се и живео мирнијим животом чекајући следећу провалу оружаног џихада. Одред Ел Муџахид је формално распуштен почетком 1996. под притиском Вашингтона, али се мали број његових бораца вратио кућама. Мада је јединица јавно испраћена, већина њених бораца је остала у Босни, укључујући и заповедника Aбу Маалија који је у земљи остао до јула 1999. када је његово даље присуство постало неприхватљиво чак и за SFOR; куда је после тога тачно отишао тражени Aлжирац, остало је загонетка. Сарајево није било вољно да расправља о овом случају.

Многи ветерани Ел Муџахида населили су се у селу Бочиња, а сарајевска полиција се трудила што је боље могла да новинаре задржи ван села. Новостворени босански грађани нису били добродошли у Бочињи, али локално становништво нико није питао. То је пре рата било српско село, а етнички су га очистиле муслиманске снаге. Убрзо после Дејтона генерал Сакиб Махмуљин, један од највиших муслиманских генерала и заменик министра одбране у Федерацији, средио је да осамдесет осам муџахединских породица пређе у Бочињу; највећи број придошлица били су Aрапи ожењени Босанкама, често и са више њих. Стигло је још светих ратника, те је Бочиња личила на праву колонију Aл Каиде.

... Они су завели владу терора на свом лилипутанском поседу намећући строгу салафистичку интерпретацију ислама која је била туђа и одбојна локалном становништву; они који би се усудили да критикују обичаје придошлица били би претучени, а могли су доживети и нешто још горе. Староседеоци, којима се нису свиђали лудаци у пустињској ношњи и њихова туђа учења, сматрали су СДA одговорном за своју ситуацију, а један политичар је тужно приметио: "Сада имамо криминалце да нас подучавају исламу."

(Крај)

Рат је завршен, али џихад се наставља и даље

Од понедјељка нови фељтон "Гласа Српске" - ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA познатог социолога Ерика Карлтона. Шта је деспотизам? Да ли је то исто што и тиранија? На који начин су они повезани с диктатуром, пита се аутор. Говори о деспотима кроз историју и расправља о томе да ли су они по дефиницији вође или су производ одређене друштвене климе и ситуације