НЕСВЕТИ ТЕРОР - Терор Јуке Празине и Мушана Топаловића

Банде СДA су обавиле лавовски дио посла - убијања, силовања, отимања и пљачкања - чији је циљ био да Сарајево постане чисто муслимански град. Цацова бригада је била најенергичнија.

Крајем рата најмање двије хиљаде сарајевских Срба пало од руке Цацове банде, мада је удружење грађана, које је представљало сарајевске Србе, тврдило да је тај број близу пет хиљада. Друге године рата постало је немогуће сакрити размјере терора СДA. Улога Јусуфа Јуке Празине

*********************************

На почетку рата Патриотска лига се окренула сарајевској мафији ради помоћи у одбрани града и прибављању оружја и муниције. Муслимански организовани криминал био је језгро Изетбеговићевих снага од самог почетка. Неки од "хероја" који су се појавили били су познати криминалци. Један од најпознатијих, Јусуф Празина, познат као Јука, који је пре рата био међу главним мафијашима, под својом командом је имао три стотине утеривача дугова и репутацију која се сматрала недоличном чак и и према мерилима његове професије.

На захтев СДA, Јукина приватна војска је помогла у одбрани града, мада су се гангстери више бавили трговином него војним пословима. "Јукина армија", која је убрзо нарасла на четири хиљаде људи, што је довело до тога да Празина буде постављен на чело муслиманских специјалних снага у јуну 1992, била је дубоко уплетена у организовани криминал, видевши у "реквизицији" скупих аутомобила "за одбрану града" нарочито профитабилан посао. На почетку рата Јука је превезен у Кошевску болницу јер је био рањен, али не у борби већ у тучи око пит-була; његови разбојници су присилили хирурга, који је сматрао да рањени у рату треба да имају предност, да оперише Празину. Мада су сарајевски медији неговали имиџ Јуке као Робина Худа, већина грађана, који су знали шта он и његови "војници" представљају, презирала га је; прањем својих луксузних аутомобила наочиглед жедних Сарајлија у време најтеже опсаде, Јука није постао омиљен. Осећало се олакшање кад је неколико месеци касније побегао из града и из земље. Његова уносна трговина са Хрватима и Србима - бизнис је бизнис - постала је исувише очигледна да би се СДA осећала лагодно.

Злочин испред Дома полиције

Мада су Јукине снаге починиле злочине над српским цивилима у Сарајеву - ако је убијање Срба циљ рата, зар није лакше убијати ненаоружане Србе? - оне ипак нису имале најгору репутацију у граду. Ова сумњива почаст припала је банди убица Мушана Топаловића, познатог као Цацо. Једино чиме се овај предратни гангстер истицао била је припадност једној медиокритетској рок групи; рат је за њега био прилика да заради новац и да се понаша у складу са својим најнижим нагонима. Кад је рат почео, основао је специјалну групу јуришника, која се састојала од осамдесет његових гангстера, као део Десете брдске бригаде која је поникла у Старом граду. Ускоро је Топаловић био командант бригаде.

Мада је имао јаке пословне интересе и на бригаду гледао као на профитабилан посао, елиминисање сарајевске "пете колоне" било је Цацов прави задатак. За њега, као и за многе екстремисте СДA, сви немуслимани су били потенцијални непријатељи; Сарајеву и Босни биће боље без њих. Од хиљада Срба у Сарајеву, вероватно је трећина активно подржавала владу СДA, друга трећина је била за СДС, али се нашла заробљена на погрешној страни фронта, док преостала трећина није желела да има никаква посла са политиком или ратом. У очима Цаца и других гангстера које је спонзорисао СДA, сви су они били непријатељи које треба елиминисати.

Чим је рат почео, сарајевски Срби, чак и они лојални Изетбеговићу, подвргнути су дискриминацији, отпуштани су с посла као "четници", физички малтретирани, па и горе. Десетак ненаоружаних Срба је убијено хицима из ватреног оружја испред Дома полиције у првом месецу рата - смишљено масовно убиство које није довело ни до каквих хапшења. У наизглед насумичним нападима побијено је на десетине Срба крајем пролећа и почетком лета. Многа убиства су била хладнокрвна, с циљем да Србе заплаше и отерају из града. Типичан је случај Душана Ђукића којег су ножем убили суседи муслимани маја 1992; његову су жену, док јој је муж умирао, суседи, које је волела и којима је веровала, псовали и називали "четничком кучком". Она као и многи Срби из суседства поступили су разумно побегавши из града да не би били убијени.

Убијена српска породица

Докази су се гомилали у прилог томе да су ови "случајни злочини" у ствари део прорачунатог плана СДA да отера немуслимане. Класичан случај је било убиство породице Ристовић 8. јула 1992. у Горњем Велешићу, етнички мешовитом сарајевском предграђу.

 Шест чланова породице убијено је хицима из аутоматског оружја док су седели за ручком; ужасан призор; међу погинулима су били шездесетједногодишња мајка породице два сина и кћерка. Убице, одевене у униформе Патриотске лиге, виђене су како се одвозе у возилу које је припадало муслиманској полицији. Генерал Дивјак је признао да је Aрмија БиХ идентификовала убице за неколико сати, али да је полиција спречила даљу истрагу. Преживели чланови породице Ристовић, која је у Горњем Велешићу живела дуже од триста година, евакуисали су се, а крајем рата скоро да више није ни било Срба у овом селу.

Банде СДA су обавиле лавовски део посла - убијања, силовања, отимања и пљачкања - чији је циљ био да Сарајево постане чисто муслимански град, а Цацова бригада је била најенергичнија. Сматран психопатом, Цацо је гајио патолошку мржњу према немуслиманима и изражавао је варварским мучењем и убијањем.

Његови разбојници су хватали Србе на улици; о већини њих се више ништа није чуло, а породице нису могле да од муслиманске полиције или војске добију информације о својим најдражим.

 ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.