НЕСВЕТИ ТЕРОР - Муџахедини пустоше БиХ и планирају тероризам

Сваки мјесец рата пружао је муџахединима још времена да пустоше и планирају тероризам регрутујући нове свете ратнике. Оно што СДA жели, објаснио је партијски идеолог Џемалудин Латић, јесте најмање 45 процената босанске територије плус Санџак.

Повремено би се неком високом функционеру СДA омакло па би поменуо џихад пред камерама - премијер Харис Силајџић је то учинио 9. јула 1995. године

*****************************

Драган Викић, босански Хрват и херој одбране Сарајева у првим месецима рата, избачен је 1993. без церемонија упркос претераним јавним похвалама којима је обасипан - или можда управо због њих. Викића је љутила исламизација војске и полиције, која је утеривала у лаж изјаве СДA о мултиетничности. Викић је објаснио: "Нисам могао да останем у армији у којој је први основни услов да сте члан СДA, други да сте у добрим односима са Ченгићевим кланом, трећи да сте се заклели на верност Изетбеговићу, а тек четврти да нешто знате. На петом месту - можете да видите колико је то значајно - долази ваше држање у рату."

Викићево гледиште делило је оно мало немуслимана који су остали у снагама Сарајева, а и многи мање религиозни муслимани мислили су исто.

Исламизација војске

Aрмија је подвргнута интензивној пропаганди која је подстицала радикални исламизам, укључујући и верске говоре имама и дељење исламске литературе трупама (Изетбеговићева Исламска декларација се најчешће виђала; није била популарна код војника који су је сматрали тенденциозном). Војници Aрмије БиХ често су подстицани да воде џихад, мада скоро ниједан западњак то није примећивао, чак ни кад је реис-ул-улема Мустафа Церић осуђивао "европско ђубре" и држао проповеди против етнички мешовитих бракова. Повремено би се неком високом функционеру СДA омакло па би поменуо џихад пред камерама - премијер Харис Силајџић је то учинио 9. јула 1995. када је на сарајевској телевизији прогласио исламски свети рат и позвао све исламске државе да се боре на страни босанских муслимана - али чак и када би се то десило, било је скоро сигурно да ће на сарадњу спремни западњачки новинарски корпус инцидент гурнути под тепих.

Највидљивија манифестација исламизације сарајевских ратних напора било је то што су погинули у рату називани "мученицима". У исламу, као и у хришћанству, "мученик" - shahid на арапском (шехид на бошњачком) јесте термин набијен емоцијама; схахид значи "сведок", мада за муслимана ова реч изричито означава некога ко је погинуо у џихаду. Убрзо је СДA ратне жртве почела да проглашава шехидима - прво само војнике погинуле у борби, а касније је свако ко је изгубио живот био слављен као исламски мученик. То је било веома увредљиво за секуларне муслимане, који су у томе видели још један Изетбеговићев покушај да их натера да прогутају радикални ислам...

...Изетбеговић и његова партија успјели су да своју борбу прикажу као западњачку, секуларну и демократску, мада је она била заправо источњачка, исламска и ауторитарна. За многе је борба СДA постала и њихова сопствена и бркали су одбрану муслимана са вођењем светог рата, баш као што је Изетбеговић желео. У једном речитом интервјуу, Хасе Тирић, командант Црних лабудова, муслиманске специјалне јединице која је обавила свој део прљавог посла за СДA током рата, на питање: "Да ли се борите за босанску или за муслиманску државу?", одговорио је: "У чему је разлика?" Крајем 1993. Aрмија БиХ је имала 180.000 људи у шест корпуса и седамдесет шест бригада (мада су две трећине били привремено позвани резервисти; потпуна мобилизација је могла да обезбеди четврт милиона људи под оружјем). Фронт, који је вијугао преко целе земље, и даље је стајао на мртвој тачки, већином зато што је муслиманима недостајала воља да нападну. Босански Срби су били веома развучени, а и сами су показивали летаргију на бојном пољу. Младићева Војска Републике Српске вероватно је могла да заузме Сарајево, али нису хтели да имају посла за замршеним политичким последицама; поред тога, назови опсада је везивала много више муслиманских него српских трупа.

Регрутовање "светих ратника"

Сваки месец рата пружао је муџахединима још времена да пустоше и планирају тероризам регрутујући нове свете ратнике. Сарајево је понекад било брутално искрено о својој жељеној коначној држави. Оно што СДA жели, објаснио је партијски идеолог Џемалудин Латић, јесте најмање 45 процената босанске територије плус Санџак.

Стицање контроле над скоро половином земље било је нешто што Сарајево није имало никакве шансе да постигне без велике америчке војне помоћи, док је окупација Санџака, области у Србији, била исламистички пуки сан. Визија СДA о исламској мини-држави искројеној из централне Босне била је веома слична плановима босанских исламиста у Другом светском рату, који су желели сателитски статус под Трећим рајхом; визија СДA је била скоро иста, само под америчким протекторатом: балкански Исламистан подређен Холбруку уместо Химлеру...

... Странка демократске акције је тврдила да је у Сарајеву умрло десет хиљада људи и да је шест стотина хиљада граната испаљено на град, оштетивши и разоривши 60 процената зграда, али црно тржиште је цветало. Хиљадитог дана опсаде, сарајевске пијаце су обиловале свежим производима, укључујући и поморанџе, лимун и банане по ценама само мало вишим од оних у западној Европи. Бензин се могао лако набавити, по цени 35 процената нижој него у Немачкој. После оштре зиме 1993-1994, Светски програм за храну прегледао је стање ухрањености житеља Сарајева, утврдивши да нема неухрањених и да је само мали проценат становништва потхрањен. Током 1994, закључиле су УН, само је 324 цивила убијено у Сарајеву - стопа насилне смрти нижа него у Вашингтону.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.