НЕСВЕТИ ТЕРОР - Концентрациони логори за Србе у Сарајеву

О постојању муслиманских "концентрационих логора" расправљало се на састанку босанског Предсједништва априла 1994. Записник са састанка, чија је аутентичност потврђена, садржи Изетбеговићево помињање "концентрационих логора".

У Кравици убијена педесет два српска цивила. Најстарија жртва имала је 88 година, најмлађа четири, а четрнаест породица је изгубило по два и више чланова. Муслимани су жртвама одрубљивали главе, да би изгледало курански

********************************

У неким случајевима, целе породице су нестајале преко ноћи, без икаквог наговештаја о њиховој судбини. Цацо и друге банде СДA имали су преко седамдесет малих логора по граду, у којима су Срби и Хрвати држани ради "испитивања", што је значило мучења. Међу најгорим злочинима које је починила Цацова приватна војска било је киднаповање младих Срба ради "службе" уклањања мина на линији фронта на нишану непријатеља; породицама је понекад пружана могућност плаћања "крвне таксе" како би спасле оне којима је ова јединствена смртна казна била одређена. Цацова банда се толико отела контроли да је и син генерала Дивјака био међу насилно регрутованима да чисте мине.

Због заташкавања великих размера, која су вршиле муслиманска полиција и тајне службе, никада није поуздано утврђено колико су Срба убили Цацо и његови послушници. Многе жртве су покопане у масовним гробницама у Казанима, али је поновно сахрањивање, изведено по наређењу СДA, спречило утврђивање тачног броја жртава. Крајем рата било је јасно да је најмање две хиљаде сарајевских Срба пало од руке Цацове банде мада је удружење грађана које је представљало сарајевске Србе тврдило да је тај број близу пет хиљада.

Велики терор СДA

Друге године рата постало је немогуће сакрити размере терора СДA. Генерал Дивјак је 27. маја 1993. послао Изетбеговићу писмо на пет страна у којем је подробно навео злочине које су починили Цацова и друге банде у униформама, рекавши да ће поднијети оставку ако варварство не престане. Још горе по Сарајево, западна штампа је почела да примећује да немуслимани нестају или беже из града, супротно брижљиво негованој слици о мултикултуралности СДA. Прича је ипак постајала непријатна, мада се о њој извештавало знатно мање него о злочинима које су починили Срби и Хрвати.

Стога су октобра 1993. у строго контролисаној операцији "Требевић", специјалне јединице муслиманске полиције и армије убиле Цаца и напале штабове Десете брдске и, скоро исто толико прљаве, Девете брдске бригаде. Многи од Цацових подређених били су ухваћени, али нико није био изненађен што се Мушан Топаловић није нашао међу њима; умро је под нејасним околностима. СДA није смела да ризикује да муслимански убица број један буде изведен пред суд.

Међутим, муслиманске банде које су служиле војсци и полицији обавиле су свој посао. Уништиле су међуетничку сарадњу која је била заштитни знак одбране Сарајева на почетку рата. До 1994. у Aрмији БиХ било је само три процента војника Срба, а већина их је била регрутована против своје воље; ускоро више неће бити ниједног.

Сада више нема сумње у погледу кривице вођства СДA за овакве злочине, иако су је Изетбеговићеви браниоци дуго порицали. Немогуће је веровати да влада није била свесна крвавог пира који се одигравао пред њеним очима; опкољени део Сарајева био је мали простор, и малобројним извештачима којима је било стало до истине није било тешко да открију обрисе приче. Штавише, Изетбеговићу је било потребно пола године да растури Цацову банду пошто му је Јован Дивјак у протестном писму до детаља описао сав тај кошмар. Председник је имао непосредно сазнање о ономе што се дешавало.

О постојању муслиманских "концентрационих логора" расправљало се на састанку босанског Председништва априла 1994, шест месеци пошто је операција "Требевић" зауставила само најгнусније злочине СДA у граду. Записник са састанка, чија је аутентичност потврђена, садржи Изетбеговићево помињање "концентрационих логора" којима управља муслиманска армија око Сарајева; високи функционер је обавестио Изетбеговића да се о логорима и по две године држе илегално затворене особе, без доказа о било каквим злочинима, па ипак логори нису били укинути, нити је Изетбеговић био узнемирен оним што је засигурно морао знати.

Масакри и спаљивања

Ма колико страшно, "етничко чишћење" Срба у Сарајеву било је далеко блаже од оргија насиља над Србима изван града. Отворено масакрирање и спаљивање немуслиманских делова града пред очима међународних медија била би глупост чак и за Цаца, али је сеоска Босна, далеко од камера, била нешто друго. Стога су људи познати као "Aлијини Срби" доживели спорије "чишћење" и били поштеђени масовних страхота вршених над Србима у оближњој долини Дрине, где су муслиманске снаге под Насером Орићем водиле кампању терора. Ова ужасна прича, већ изложена, укључивала је и верски мотивисане покоље попут оних вршених над Хрватима у централној Босни током 1993. Сарајево срећом није доживело ништа ни налик 5. јулу 1992, када су у нападу на село Књици убијени 182 српска неборца, укључујући и православног свештеника Слободана Бобана, који је убијен док је вршио службу у цркви, и спаљене тридесет три куће, у многима од њих и живи старији људи. Босанска престоница је била поштеђена злочина попут оног извршеног 7. јануара 1993. када је неколико српских села нападнуто на православни Божић, укључујући и покољ у Кравици у којем су побијена педесет два цивила. Најстарија жртва имала је 88 година, најмлађа четири, а четрнаест породица је изгубило по два и више чланова; муслимани су жртвама одрубљивали главе да би изгледало курански.

Aко погледамо уназад, запањујуће је то да су Изетбеговић и СДA успели да прикрију такве злочине и да се на Западу успешно прикажу као жртве.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.