NESVETI TEROR - Koncentracioni logori za Srbe u Sarajevu

O postojanju muslimanskih "koncentracionih logora" raspravljalo se na sastanku bosanskog Predsjedništva aprila 1994. Zapisnik sa sastanka, čija je autentičnost potvrđena, sadrži Izetbegovićevo pominjanje "koncentracionih logora".

U Kravici ubijena pedeset dva srpska civila. Najstarija žrtva imala je 88 godina, najmlađa četiri, a četrnaest porodica je izgubilo po dva i više članova. Muslimani su žrtvama odrubljivali glave, da bi izgledalo kuranski

********************************

U nekim slučajevima, cele porodice su nestajale preko noći, bez ikakvog nagoveštaja o njihovoj sudbini. Caco i druge bande SDA imali su preko sedamdeset malih logora po gradu, u kojima su Srbi i Hrvati držani radi "ispitivanja", što je značilo mučenja. Među najgorim zločinima koje je počinila Cacova privatna vojska bilo je kidnapovanje mladih Srba radi "službe" uklanjanja mina na liniji fronta na nišanu neprijatelja; porodicama je ponekad pružana mogućnost plaćanja "krvne takse" kako bi spasle one kojima je ova jedinstvena smrtna kazna bila određena. Cacova banda se toliko otela kontroli da je i sin generala Divjaka bio među nasilno regrutovanima da čiste mine.

Zbog zataškavanja velikih razmera, koja su vršile muslimanska policija i tajne službe, nikada nije pouzdano utvrđeno koliko su Srba ubili Caco i njegovi poslušnici. Mnoge žrtve su pokopane u masovnim grobnicama u Kazanima, ali je ponovno sahranjivanje, izvedeno po naređenju SDA, sprečilo utvrđivanje tačnog broja žrtava. Krajem rata bilo je jasno da je najmanje dve hiljade sarajevskih Srba palo od ruke Cacove bande mada je udruženje građana koje je predstavljalo sarajevske Srbe tvrdilo da je taj broj blizu pet hiljada.

Veliki teror SDA

Druge godine rata postalo je nemoguće sakriti razmere terora SDA. General Divjak je 27. maja 1993. poslao Izetbegoviću pismo na pet strana u kojem je podrobno naveo zločine koje su počinili Cacova i druge bande u uniformama, rekavši da će podnijeti ostavku ako varvarstvo ne prestane. Još gore po Sarajevo, zapadna štampa je počela da primećuje da nemuslimani nestaju ili beže iz grada, suprotno brižljivo negovanoj slici o multikulturalnosti SDA. Priča je ipak postajala neprijatna, mada se o njoj izveštavalo znatno manje nego o zločinima koje su počinili Srbi i Hrvati.

Stoga su oktobra 1993. u strogo kontrolisanoj operaciji "Trebević", specijalne jedinice muslimanske policije i armije ubile Caca i napale štabove Desete brdske i, skoro isto toliko prljave, Devete brdske brigade. Mnogi od Cacovih podređenih bili su uhvaćeni, ali niko nije bio iznenađen što se Mušan Topalović nije našao među njima; umro je pod nejasnim okolnostima. SDA nije smela da rizikuje da muslimanski ubica broj jedan bude izveden pred sud.

Međutim, muslimanske bande koje su služile vojsci i policiji obavile su svoj posao. Uništile su međuetničku saradnju koja je bila zaštitni znak odbrane Sarajeva na početku rata. Do 1994. u Armiji BiH bilo je samo tri procenta vojnika Srba, a većina ih je bila regrutovana protiv svoje volje; uskoro više neće biti nijednog.

Sada više nema sumnje u pogledu krivice vođstva SDA za ovakve zločine, iako su je Izetbegovićevi branioci dugo poricali. Nemoguće je verovati da vlada nije bila svesna krvavog pira koji se odigravao pred njenim očima; opkoljeni deo Sarajeva bio je mali prostor, i malobrojnim izveštačima kojima je bilo stalo do istine nije bilo teško da otkriju obrise priče. Štaviše, Izetbegoviću je bilo potrebno pola godine da rasturi Cacovu bandu pošto mu je Jovan Divjak u protestnom pismu do detalja opisao sav taj košmar. Predsednik je imao neposredno saznanje o onome što se dešavalo.

O postojanju muslimanskih "koncentracionih logora" raspravljalo se na sastanku bosanskog Predsedništva aprila 1994, šest meseci pošto je operacija "Trebević" zaustavila samo najgnusnije zločine SDA u gradu. Zapisnik sa sastanka, čija je autentičnost potvrđena, sadrži Izetbegovićevo pominjanje "koncentracionih logora" kojima upravlja muslimanska armija oko Sarajeva; visoki funkcioner je obavestio Izetbegovića da se o logorima i po dve godine drže ilegalno zatvorene osobe, bez dokaza o bilo kakvim zločinima, pa ipak logori nisu bili ukinuti, niti je Izetbegović bio uznemiren onim što je zasigurno morao znati.

Masakri i spaljivanja

Ma koliko strašno, "etničko čišćenje" Srba u Sarajevu bilo je daleko blaže od orgija nasilja nad Srbima izvan grada. Otvoreno masakriranje i spaljivanje nemuslimanskih delova grada pred očima međunarodnih medija bila bi glupost čak i za Caca, ali je seoska Bosna, daleko od kamera, bila nešto drugo. Stoga su ljudi poznati kao "Alijini Srbi" doživeli sporije "čišćenje" i bili pošteđeni masovnih strahota vršenih nad Srbima u obližnjoj dolini Drine, gde su muslimanske snage pod Naserom Orićem vodile kampanju terora. Ova užasna priča, već izložena, uključivala je i verski motivisane pokolje poput onih vršenih nad Hrvatima u centralnoj Bosni tokom 1993. Sarajevo srećom nije doživelo ništa ni nalik 5. julu 1992, kada su u napadu na selo Knjici ubijeni 182 srpska neborca, uključujući i pravoslavnog sveštenika Slobodana Bobana, koji je ubijen dok je vršio službu u crkvi, i spaljene trideset tri kuće, u mnogima od njih i živi stariji ljudi. Bosanska prestonica je bila pošteđena zločina poput onog izvršenog 7. januara 1993. kada je nekoliko srpskih sela napadnuto na pravoslavni Božić, uključujući i pokolj u Kravici u kojem su pobijena pedeset dva civila. Najstarija žrtva imala je 88 godina, najmlađa četiri, a četrnaest porodica je izgubilo po dva i više članova; muslimani su žrtvama odrubljivali glave da bi izgledalo kuranski.

Ako pogledamo unazad, zapanjujuće je to da su Izetbegović i SDA uspeli da prikriju takve zločine i da se na Zapadu uspešno prikažu kao žrtve.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.