НЕСВЕТИ ТЕРОР - Из рата не може израсти мултиетничка држава

Јасне доказе Централне обавјештајне агенције и Пентагона, који су показивали да муслимани чине звјерства, Бијела кућа и Стејт департмент су одбацивали, а исто тако су занемариване и процјене, брижљиво поткрепљене доказима, које су указивале на немогућност да из рата израсте мултиетничка Босна.

Значајна помоћ пропаганди СДA био је босански амбасадор у УН Мухамед Шаћирбеј. Није се скидао са америчке телевизије током сукоба. Био је моћно оружје у сарајевском арсеналу трикова и лажи.

*************************************

Успех муслимана у обликовању западног јавног мњења о рату и у манипулисању њиме није био случајан. Био је то исход паметне и прорачунате стратегије да се као кључно оружје у рату користи статус муслимана као жртава, стратегије оствариване оним што је један од малобројних Aмериканаца, прозревши овај трик, назвао "плодном пропагандном машинеријом".

Већ постојећа осећања у америчким медијским и академским круговима облакшала су посао Сарајеву, али СДA ништа није препустила случају. Основала је канцеларију за односе с јавношћу, која ће се бавити медијима много пре но што су муслимани имали било какве озбиљне војне снаге. За разлику од босанских Срба и Хрвата, муслимани су се додворавали новинарима и обезбеђивали им приступ до својих званичника, што је допринело да извештавање медија буде сасвим задовољавајуће по Сарајево, мада често није имало никакве везе са стварном ситуацијом. На пример, Харис Силајџић, муслимански министар спољних послова и каснији премијер, био је медијски миљеник, познат по својим "западњачким" навикама и допадљивим гледиштима. Ретко кад се помињало да је он син муслиманског свештеника и Хафиза (онога ко зна Куран напамет) који је био имам водеће сарајевске џамије, а да је и сам Силајџић завршио медресу са арапским језиком као главним предметом.

Aлах не помаже довољно

Без обзира на то колико се уздали у Aлаха, они нису могли односе са Вашингтоном да препусте случају, те је СДA позвала водеће америчке фирме за односе са јавношћу да им изнесу понуде. Сарајево је изабрало Хила и Ноултона (Хилл & Кноњлтон), фирму која је имала искуство са Југославијом; била је познатија као PR фирма која је стајала иза неславних лажних сведочења пред Конгресом 1990. о наводном ирачком убијању одојчади у Кувајту...

Још једна значајна помоћ био је босански амбасадор у Уједињеним нацијама, Мухамед Шаћирбеј. Мо, како је волео да га зову, није се скидао са америчке телевизије током сукоба; говорећи савршеним америчким енглеским без акцента, Шаћирбеј је био моћно оружје у сарајевском арсеналу. Нови амбасадор је заправо већи део живота провео у Сједињеним Државама и био је амерички држављанин. Мало њих је помињало да је он син Неџиба Шаћирбеговића (Мо је користио турску верзију презимена), члана унутарњег круга СДA и Изетбеговићевог сарадника у исламу дуже од пола века. Ниједан амерички репортер није поменуо да је Шаћирбеговић старији био осуђен за тероризам у Југославији због својих активности у Младим муслиманима и да је са Aлијом Изетбеговићем био саоснивач и уредник екстремистичког часописа Муџахид; остале су непоменуте и Шаћирбеговићеве блиске везе са конзервативним имамом Мехмедом Ханџићем, сарадником усташа за време Другог светског рата.

 Упозорења Пентагона

... Мада су у Стејт департменту крајем 1992. преовлађивали интервенционисти који су желели америчку војну акцију ради одбране босанских муслимана, ово гледиште је у Бушовој администрацији било мањинско. Министарство одбране и обавештајни кругови били су одлучно против интервенције: први су се плашили копненог рата на Балкану, док су други били скептични у погледу тога да се у Босни могу уопште наћи "добри момци" које треба подржати. Па ипак, због Бушовог политичког повлачења, новембра 1992, убрзо ће превладати антисрпски став Стејт департмента. Оно што је било губитак за Велику стару партију постаће добитак за Сарајево.

Босни се догодио Бил Клинтон. За кандидата Клинтона се знало да га слабо интересује спољна и одбрамбена политика, заправо чинило се да је скоро алергичан на те ствари, али се гувернер Клинтон рано заинтересовао за Босну. Већ 5. августа тражио је бомбардовање босанских Срба како би се помогло муслиманима. Његово громко залагање за политику Сарајева било је истоветно ономе што су говорили медији.

Истина је да лоби пријатеља Сарајева у Вашингтону, коме су припадали скоро сви значајни функционери Клинтонове администрације, био лоше обавештен и да је игнорисао вести које није желео да чује. Чак и кад су америчке обавештајне агенције успевале да докажу да је већи део извештавања о Босни мало више него пропаганда СДA, било је вероватније да ће функционери Беле куће више веровати извештајима у штампи него поверљивим проценама Министарства одбране или чак Уједињених нација. Обавештајну заједницу напросто нису слушали, из идеолошких разлога. Јасне доказе Централне обавештајне агенције и Пентагона, који су показивали да и муслимани чине зверства, Бела кућа и Стејт департмент су одбацивали, а исто тако су занемариване и процене, брижљиво поткрепљене доказима, које су указивале на немогућност да из рата израсте мултиетничка Босна. У време кад је истицала прва година Клинтоновог мандата, CIA је постала скоро исто толико песимистична у погледу Босне као и Пентагон, који је више пута износио гледиште да Aмерика није у стању да зацели "стогодишњи сукоб" у тој земљи. На помолу је био тихи рат између шпијуна и дипломата око тога колико Вашингтон треба да помаже босанским муслиманима, при чему су дипломате следиле заповести администрације. 

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.