NESVETI TEROR - Iz rata ne može izrasti multietnička država

Jasne dokaze Centralne obavještajne agencije i Pentagona, koji su pokazivali da muslimani čine zvjerstva, Bijela kuća i Stejt department su odbacivali, a isto tako su zanemarivane i procjene, brižljivo potkrepljene dokazima, koje su ukazivale na nemogućnost da iz rata izraste multietnička Bosna.

Značajna pomoć propagandi SDA bio je bosanski ambasador u UN Muhamed Šaćirbej. Nije se skidao sa američke televizije tokom sukoba. Bio je moćno oružje u sarajevskom arsenalu trikova i laži.

*************************************

Uspeh muslimana u oblikovanju zapadnog javnog mnjenja o ratu i u manipulisanju njime nije bio slučajan. Bio je to ishod pametne i proračunate strategije da se kao ključno oružje u ratu koristi status muslimana kao žrtava, strategije ostvarivane onim što je jedan od malobrojnih Amerikanaca, prozrevši ovaj trik, nazvao "plodnom propagandnom mašinerijom".

Već postojeća osećanja u američkim medijskim i akademskim krugovima oblakšala su posao Sarajevu, ali SDA ništa nije prepustila slučaju. Osnovala je kancelariju za odnose s javnošću, koja će se baviti medijima mnogo pre no što su muslimani imali bilo kakve ozbiljne vojne snage. Za razliku od bosanskih Srba i Hrvata, muslimani su se dodvoravali novinarima i obezbeđivali im pristup do svojih zvaničnika, što je doprinelo da izveštavanje medija bude sasvim zadovoljavajuće po Sarajevo, mada često nije imalo nikakve veze sa stvarnom situacijom. Na primer, Haris Silajdžić, muslimanski ministar spoljnih poslova i kasniji premijer, bio je medijski miljenik, poznat po svojim "zapadnjačkim" navikama i dopadljivim gledištima. Retko kad se pominjalo da je on sin muslimanskog sveštenika i Hafiza (onoga ko zna Kuran napamet) koji je bio imam vodeće sarajevske džamije, a da je i sam Silajdžić završio medresu sa arapskim jezikom kao glavnim predmetom.

Alah ne pomaže dovoljno

Bez obzira na to koliko se uzdali u Alaha, oni nisu mogli odnose sa Vašingtonom da prepuste slučaju, te je SDA pozvala vodeće američke firme za odnose sa javnošću da im iznesu ponude. Sarajevo je izabralo Hila i Noultona (Hill & Knonjlton), firmu koja je imala iskustvo sa Jugoslavijom; bila je poznatija kao PR firma koja je stajala iza neslavnih lažnih svedočenja pred Kongresom 1990. o navodnom iračkom ubijanju odojčadi u Kuvajtu...

Još jedna značajna pomoć bio je bosanski ambasador u Ujedinjenim nacijama, Muhamed Šaćirbej. Mo, kako je voleo da ga zovu, nije se skidao sa američke televizije tokom sukoba; govoreći savršenim američkim engleskim bez akcenta, Šaćirbej je bio moćno oružje u sarajevskom arsenalu. Novi ambasador je zapravo veći deo života proveo u Sjedinjenim Državama i bio je američki državljanin. Malo njih je pominjalo da je on sin Nedžiba Šaćirbegovića (Mo je koristio tursku verziju prezimena), člana unutarnjeg kruga SDA i Izetbegovićevog saradnika u islamu duže od pola veka. Nijedan američki reporter nije pomenuo da je Šaćirbegović stariji bio osuđen za terorizam u Jugoslaviji zbog svojih aktivnosti u Mladim muslimanima i da je sa Alijom Izetbegovićem bio saosnivač i urednik ekstremističkog časopisa Mudžahid; ostale su nepomenute i Šaćirbegovićeve bliske veze sa konzervativnim imamom Mehmedom Handžićem, saradnikom ustaša za vreme Drugog svetskog rata.

 Upozorenja Pentagona

... Mada su u Stejt departmentu krajem 1992. preovlađivali intervencionisti koji su želeli američku vojnu akciju radi odbrane bosanskih muslimana, ovo gledište je u Bušovoj administraciji bilo manjinsko. Ministarstvo odbrane i obaveštajni krugovi bili su odlučno protiv intervencije: prvi su se plašili kopnenog rata na Balkanu, dok su drugi bili skeptični u pogledu toga da se u Bosni mogu uopšte naći "dobri momci" koje treba podržati. Pa ipak, zbog Bušovog političkog povlačenja, novembra 1992, ubrzo će prevladati antisrpski stav Stejt departmenta. Ono što je bilo gubitak za Veliku staru partiju postaće dobitak za Sarajevo.

Bosni se dogodio Bil Klinton. Za kandidata Klintona se znalo da ga slabo interesuje spoljna i odbrambena politika, zapravo činilo se da je skoro alergičan na te stvari, ali se guverner Klinton rano zainteresovao za Bosnu. Već 5. avgusta tražio je bombardovanje bosanskih Srba kako bi se pomoglo muslimanima. Njegovo gromko zalaganje za politiku Sarajeva bilo je istovetno onome što su govorili mediji.

Istina je da lobi prijatelja Sarajeva u Vašingtonu, kome su pripadali skoro svi značajni funkcioneri Klintonove administracije, bio loše obavešten i da je ignorisao vesti koje nije želeo da čuje. Čak i kad su američke obaveštajne agencije uspevale da dokažu da je veći deo izveštavanja o Bosni malo više nego propaganda SDA, bilo je verovatnije da će funkcioneri Bele kuće više verovati izveštajima u štampi nego poverljivim procenama Ministarstva odbrane ili čak Ujedinjenih nacija. Obaveštajnu zajednicu naprosto nisu slušali, iz ideoloških razloga. Jasne dokaze Centralne obaveštajne agencije i Pentagona, koji su pokazivali da i muslimani čine zverstva, Bela kuća i Stejt department su odbacivali, a isto tako su zanemarivane i procene, brižljivo potkrepljene dokazima, koje su ukazivale na nemogućnost da iz rata izraste multietnička Bosna. U vreme kad je isticala prva godina Klintonovog mandata, CIA je postala skoro isto toliko pesimistična u pogledu Bosne kao i Pentagon, koji je više puta iznosio gledište da Amerika nije u stanju da zaceli "stogodišnji sukob" u toj zemlji. Na pomolu je bio tihi rat između špijuna i diplomata oko toga koliko Vašington treba da pomaže bosanskim muslimanima, pri čemu su diplomate sledile zapovesti administracije. 

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.