НЕСВЕТИ ТЕРОР - Босна отворена за Бин Ладенове легионаре

Непажња, спремност западног "четвртог сталежа" да превиди незгодне или непожељне чињенице отворила је врата глобалном џихаду, допуштајући Бин Ладену и његовим легионарима да босанску ствар учине својом.

Ислам, а посебно његова радикална, агресивна страна која је средином деведесетих година прошлог вијека била снажно присутна у Босни, постао је изразити табу у овом рату, тема о којој се не расправља

*********************************

Непажљивим, површним, заступањем циљева босанских муслимана током рата превиђене су чињенице толико очигледне, да парафразирамо Орвела, да морате бити интелектуалац да их не приметите. Босански муслимани су стварно били муслимани, а неки од њих су прихватали веру која је била дубоко непријатељска према западним појмовима слободе, демократије и људских права.

Западњачки обожаваоци Сарајева били су заљубљени у "Босну" - оазу секуларне мултиетничности и постмодернистичке толеранције - више него у било коју другу земљу која стварно постоји. То што предмет њихове наклоности посматран изблиза није изгледао тако дражестан као што су претпостављали, није захтевало преиспитивање ове романсе нити њихових схватања, већ само мање пажљиво посматрање. Пропагандно деловање Сарајева било је успешно зато што су бројни западни новинари и стручњаци пристајали на то да се истина не расветли.

Тако је ислам, а посебно његова радикална, агресивна страна која је средином деведесетих година прошлог века била снажно присутна у Босни, постао изразити табу у овом рату, тема о којој се не расправља. Они који су се усуђивали да га помену омаловажавани су као верски затуцани, или још горе. Управо ова непажња, ова спремност западног "четвртог сталежа" да превиди незгодне или непожељне чињенице, отворила је врата глобалном џихаду, допуштајући Бин Ладену и његовим легионарима да босанску ствар учине властитом.

Босански ислам до 1945. године

Разумевање корена рата у Босни 1992 - 1995. захтева пре свега разумевање начина на који се појавио ислам у овој земљи. Као и у већем делу муслиманског света, Мухамедова порука је преношена мачем. Освајање "неверничке" земље било је кључ за преобраћање становништва у ислам. Долазак отоманских Турака у Босну средином петнаестог века показаће се, према томе, догађајем са најдалекосежнијим последицама у историји те земље.

Освајање Босне крајем средњег века, део ширег замаха отоманског светог рата у Европи, није се десило преко ноћи. Прва отоманска најезда се догодила 1386. и њу је пратила друга 1388; обе су одбиле босанске снаге под Влатком Вуковићем. Међутим, слабљењем хришћанског утицаја у овом региону после пораза Срба у епској бици на Косову 1389, у којој се одред Босанаца под Вуковићем борио на губитничкој страни, отомански упади су постали учестали и наилазили на све мањи отпор. До 1415. редовно су се догађали, што је довело до тога да снаге Мехмеда Освајача (Мехмед ал Фатих) потпуно заузму ту земљу 1463, десет година после пада Константинопоља. Када су Турци поразили босанске снаге и последњем босанском краљу одрубили главу, судбина земље била је запечаћена.

Мада се отоманска власт над Босном и Херцеговином развијала постепено, на хришћанско становништво спустила се тамна ноћ која ће трајати скоро пет векова. У време освајања готово сви Босанци су били хришћани, а многи од њих следбеници такозване босанске цркве, средњовековног јеретичког изданка римског католичанства, чији су односи са Римом средином четрнаестог века били сложени и не потпуно јасни. Православаца је било мање. Ова јужнословенска земља је вековима била хришћанска, имајући незгодан положај на самој линији поделе између католичке и православне Европе, а спорови с Римом и између источних и западних хришћана узимали су свој данак од локалних цркава.

Непостојаност упражњавања хришћанства у Босни била је, без сумње, најважнији чинилац постепеног преобраћања великог дела становништва ове земље у ислам за време отоманске власти. Ипак је немогуће разумети ширење ислама у Босни без помињања отоманских поступака према немуслиманском становништву које би покорили.

Ватрени муслимани

Као муслимани, заправо ватрени муслимани, који су владали једним експанзионистичким царством које је водило џихад, отомански Турци су веровали да пре но што цео свет постане муслимански, постоје само две области: Кућа ислама (дар ал-Ислам), у којој је истинита вера пустила корене, и остатак света, Кућа рата (дар ал-Харб). Водећи експерт за отоманске Турке Бернард Луис (Бернард Лењис) овако је то сажето изразио:

Између ово двоје постоји морално нужно, правно и религијски обавезујуће стање рата, све до коначног и неизбежног тријумфа ислама над неверницима. Према правним књигама, ово стање рата се може прекинути, кад то одговара, обуставом непријатељстава или примирјем ограниченог трајања. Оно се не може завршити миром, већ само коначном победом.

Није се само радило о Пророковом позиву на свети рат него и о основним стратешким разматрањима. Будући да је Босна представљала најсеверније отоманско упориште у Европи, било је неопходно изградити снажно исламско друштво које би служило као бедем против европских (тј. хришћанских) напада. Османлије су у почетку разматрале присилно преобраћење свих хришћана - за шта се 1520. залагао султан Селим И, кога су од тога одговорили његови трезвени доглавници сматрајући идеју непрактичном - али пошто се мали број Турака из Aнадолије населио у Босни, царска политика се усредсредила на постепено преобраћање локалног становништва. 

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.