NESVETI TEROR - Bosna otvorena za Bin Ladenove legionare

Nepažnja, spremnost zapadnog "četvrtog staleža" da previdi nezgodne ili nepoželjne činjenice otvorila je vrata globalnom džihadu, dopuštajući Bin Ladenu i njegovim legionarima da bosansku stvar učine svojom.

Islam, a posebno njegova radikalna, agresivna strana koja je sredinom devedesetih godina prošlog vijeka bila snažno prisutna u Bosni, postao je izraziti tabu u ovom ratu, tema o kojoj se ne raspravlja

*********************************

Nepažljivim, površnim, zastupanjem ciljeva bosanskih muslimana tokom rata previđene su činjenice toliko očigledne, da parafraziramo Orvela, da morate biti intelektualac da ih ne primetite. Bosanski muslimani su stvarno bili muslimani, a neki od njih su prihvatali veru koja je bila duboko neprijateljska prema zapadnim pojmovima slobode, demokratije i ljudskih prava.

Zapadnjački obožavaoci Sarajeva bili su zaljubljeni u "Bosnu" - oazu sekularne multietničnosti i postmodernističke tolerancije - više nego u bilo koju drugu zemlju koja stvarno postoji. To što predmet njihove naklonosti posmatran izbliza nije izgledao tako dražestan kao što su pretpostavljali, nije zahtevalo preispitivanje ove romanse niti njihovih shvatanja, već samo manje pažljivo posmatranje. Propagandno delovanje Sarajeva bilo je uspešno zato što su brojni zapadni novinari i stručnjaci pristajali na to da se istina ne rasvetli.

Tako je islam, a posebno njegova radikalna, agresivna strana koja je sredinom devedesetih godina prošlog veka bila snažno prisutna u Bosni, postao izraziti tabu u ovom ratu, tema o kojoj se ne raspravlja. Oni koji su se usuđivali da ga pomenu omalovažavani su kao verski zatucani, ili još gore. Upravo ova nepažnja, ova spremnost zapadnog "četvrtog staleža" da previdi nezgodne ili nepoželjne činjenice, otvorila je vrata globalnom džihadu, dopuštajući Bin Ladenu i njegovim legionarima da bosansku stvar učine vlastitom.

Bosanski islam do 1945. godine

Razumevanje korena rata u Bosni 1992 - 1995. zahteva pre svega razumevanje načina na koji se pojavio islam u ovoj zemlji. Kao i u većem delu muslimanskog sveta, Muhamedova poruka je prenošena mačem. Osvajanje "neverničke" zemlje bilo je ključ za preobraćanje stanovništva u islam. Dolazak otomanskih Turaka u Bosnu sredinom petnaestog veka pokazaće se, prema tome, događajem sa najdalekosežnijim posledicama u istoriji te zemlje.

Osvajanje Bosne krajem srednjeg veka, deo šireg zamaha otomanskog svetog rata u Evropi, nije se desilo preko noći. Prva otomanska najezda se dogodila 1386. i nju je pratila druga 1388; obe su odbile bosanske snage pod Vlatkom Vukovićem. Međutim, slabljenjem hrišćanskog uticaja u ovom regionu posle poraza Srba u epskoj bici na Kosovu 1389, u kojoj se odred Bosanaca pod Vukovićem borio na gubitničkoj strani, otomanski upadi su postali učestali i nailazili na sve manji otpor. Do 1415. redovno su se događali, što je dovelo do toga da snage Mehmeda Osvajača (Mehmed al Fatih) potpuno zauzmu tu zemlju 1463, deset godina posle pada Konstantinopolja. Kada su Turci porazili bosanske snage i poslednjem bosanskom kralju odrubili glavu, sudbina zemlje bila je zapečaćena.

Mada se otomanska vlast nad Bosnom i Hercegovinom razvijala postepeno, na hrišćansko stanovništvo spustila se tamna noć koja će trajati skoro pet vekova. U vreme osvajanja gotovo svi Bosanci su bili hrišćani, a mnogi od njih sledbenici takozvane bosanske crkve, srednjovekovnog jeretičkog izdanka rimskog katoličanstva, čiji su odnosi sa Rimom sredinom četrnaestog veka bili složeni i ne potpuno jasni. Pravoslavaca je bilo manje. Ova južnoslovenska zemlja je vekovima bila hrišćanska, imajući nezgodan položaj na samoj liniji podele između katoličke i pravoslavne Evrope, a sporovi s Rimom i između istočnih i zapadnih hrišćana uzimali su svoj danak od lokalnih crkava.

Nepostojanost upražnjavanja hrišćanstva u Bosni bila je, bez sumnje, najvažniji činilac postepenog preobraćanja velikog dela stanovništva ove zemlje u islam za vreme otomanske vlasti. Ipak je nemoguće razumeti širenje islama u Bosni bez pominjanja otomanskih postupaka prema nemuslimanskom stanovništvu koje bi pokorili.

Vatreni muslimani

Kao muslimani, zapravo vatreni muslimani, koji su vladali jednim ekspanzionističkim carstvom koje je vodilo džihad, otomanski Turci su verovali da pre no što ceo svet postane muslimanski, postoje samo dve oblasti: Kuća islama (dar al-Islam), u kojoj je istinita vera pustila korene, i ostatak sveta, Kuća rata (dar al-Harb). Vodeći ekspert za otomanske Turke Bernard Luis (Bernard Lenjis) ovako je to sažeto izrazio:

Između ovo dvoje postoji moralno nužno, pravno i religijski obavezujuće stanje rata, sve do konačnog i neizbežnog trijumfa islama nad nevernicima. Prema pravnim knjigama, ovo stanje rata se može prekinuti, kad to odgovara, obustavom neprijateljstava ili primirjem ograničenog trajanja. Ono se ne može završiti mirom, već samo konačnom pobedom.

Nije se samo radilo o Prorokovom pozivu na sveti rat nego i o osnovnim strateškim razmatranjima. Budući da je Bosna predstavljala najsevernije otomansko uporište u Evropi, bilo je neophodno izgraditi snažno islamsko društvo koje bi služilo kao bedem protiv evropskih (tj. hrišćanskih) napada. Osmanlije su u početku razmatrale prisilno preobraćenje svih hrišćana - za šta se 1520. zalagao sultan Selim I, koga su od toga odgovorili njegovi trezveni doglavnici smatrajući ideju nepraktičnom - ali pošto se mali broj Turaka iz Anadolije naselio u Bosni, carska politika se usredsredila na postepeno preobraćanje lokalnog stanovništva. 

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.